Slovo o Lapovu

Саша Симоновић

ПРУГА

Прошло је тачно педесет година од када је последњи пут био на железничкој станици у Копљарима. Све време, тамо у Аустралији, где је провео младост и велики део живота, маштао је о тренутку да поново дође баш ту, на станицу где је последњи пут још као дечак, држећи за руку своју мајку, сишао из воза који је долазио из Младеновца. Често је путовао том пругом, обично би то било касно поподне, најчешће за време летњег распуста. Мајка је на пијацу у оближњи град носила оно што би могло да претекне од гладних уста многобројне породице: млеко, нешто младог крављег сира, лук, парадајз и кромпир. Понекад и флашу ракије. Кренули би рано, чим сване, робу потрпали у велике вунене торбе, и чекали воз који би у 6,15 полазио из Аранђеловца. Обично би продали све, онда би у повратку купили брашно, со, шећер и гас. Није се имало, а било је лепо у породичном дому. Забога, никада није могао да се навикне на бацање хране у великом, богатом свету. Сав тај шарениш у продавницама, заносни мириси из пекара и продавница брзе хране, сви специјалитети света које је испробао, све то никада није могло да замени осећај сећања када би мајка у возу, још пре него би стигли на одредиште, извадила платнену крпу, и наместивши је на колено, на њу почела да слаже кувана јаја, пуномасани сир, парадајз, краставац и млади лук. Сећања су навирала као лавина. Ишчекивање шта ће затећи када сасвим приђе станици, успоравало је кораке. Плашио се онога што ће затећи. Млада рођака са којом је стално био у контакту, најпре писмима, а затим када су прорадила сва чуда технике, телефоном и друштвеним мрежама, није га охрабривала: писала је онако како јесте. Пруга уског колосека угашена је 1983. године, уневши у многа села кроз која је пролазила неку чудну тишину и велики жал. Време је чинило своје, људи су почели да заборављају. На крају, све се заборави. Демонитирани су колосеци. Остала је само зграда. Дуго је зврјала празна. Онда су се у њу уселили неки невољници који су побегли од рата у Босни. Ако ништа, макар је зграда живнула. Али, убрзо су и они

отишли, па је железничка станица остала пуста, препуштена пропадању и немилосрдној казни времена.

Дуго га је копкало гашење пруге, а онда је одлучио да нешто уради! Испред железничке станице поставиће делић пруге у дужини од сто метара, а од железнице ће пробати да откупи једну стару локомотиву. Одвојио је новац, озбиљан новац. Окречиће станицу, поставити таблу, а на бочној страни ће окачити мапу пруге која је требало да се обнови. Пруга која је некада ишла од Лајковца преко Младеновца, па до Аранђеловца, била би продужена до Лапова, а затим све до Краљева. Од Краљева даље према Нишу. Радовао се тој замисли. Она га је окупирала, терала свим силама да ову идеју реализује. Ипак, посао, породица и обавезе нису му дозволили да дође и сам то учини. Одлучио се да за те послове унајми комшију из села.

Његови родитељи били су им кућни пријатељи, једноставно је морао да му верује. У телефонском разговору му је објаснио све. Комшија се сложио из прве. Рекао је да ће, када крену радови, направити малу прославу и да ће поклонити печено прасе и балон ракије. Само, да би се кренуло, требало је послати новац. Велики новац.

Тако и би. Новац је послао. Морао је да верује да ће све бити завршено како треба, шта му је друго преостајало. Дужи боравак у свету научио га је на прецизност, извршавање преузетих обавеза без поговора и задршке, те одговорност. У ствари, неподношљиву одговорност. Није имао прилике да осети како је то било у његовој земљи, рано је отишао. Сећао се само неких детаља из детињства. Рецимо, када би путовали возом, кондуктер би наплатио вожњу, али никада мајци није давао карту, а новац би редовно трпао у џеп масних панталона. У реду, то је можда био спорадичан случај, или би једноставно кондуктер заборавио да отцепи карту и пружи је мајци. Да, можда је претеривао. Затим, сећао се да је на пијацу долазио неки човек, он се представљао као неко битан и неко ко се пута, а онда би узимао пијачнину, опет без признанице. Понекад би их прескочио, то је нешто што се може подвести под олакшавајућу околност. Дакле, он је трпао новац од пијачнине у свој џеп, али то није чинио свакога дана, а могао је. Свеједно, никада није могао да схвати да то