Slovo o Lapovu

тако функционише.

Живот у другом свету донео је потпуно другачије ставове. Једном је код њега, тамо у далеку Аустралију, дошао земљак.

Обрадовао му се, са неким је коначно могао да прозбори на српском, и да упозна породицу са припадником свог народа. Лепо га је угостио. Међутим, он је попио мало више вина, ручак је био добар, а вино слатко и питко. Онда је сео за волан и кренуо према суседном граду где је раније одсео. Полиција га је зауставила јер је прекорачио брзину, и притом су одмах утврдили да је у прилично припитом стању. И наш човек извади двеста аустралијских долара и тутне у руку полицајца, сугеришући му да забораве све, уз миг и шеретски осмех. Полицајци су га одмах ухапсили и одвели код судије. И тај земљак уместо да се опамети, он је и судији понудио мито, извадивши петсто долара и ставивши на његов сто. Судија је одмах позвао болницу, дошли су са психијатрије, везали га и одвели у лудницу. Једва се извукао.

Но, треба се вратити постављању пруге. Комшија је, дакле, набавио импрегниране дрвене прагове, на које је поставио шине. Најтеже је било са довожењем локомотиве. Ипак, новцем се може све, па је урађено онако како је и планирано. У међувремну, зграда је окречена, постављена је табла, као и мапа. Све је фотографисано и на сликама је могао да се види резултат. Мало је рећи да је био поносан. Његова жеља да поново дође у родни крај и види железничку станицу јачала је из дана у дан. Супругу то није занимало, а ни децу. Они су живели у свету који је хиљадама година био удаљен одоног који је остао у његовом сећању.

Најзад, дошао је тај дан. Лет авионом до Београда, затим изнајмљивање аута, и долазак у срце Шумадије. Најпре је свратио да обиђе породичну кућу. Тамо већ одавно никог нема. Заболело га је оно што је видео. Али ту више ништа није могло да се промени. Зато је пожурио на станицу. Паркирао је ауто поред сеоске цркве, а затим се лаганим ходом упутио према месту које је сањао.

Плашио се оног што ће видети. Кораци су му били тешки, али није се могло назад. Прво што је угледао је дрворед платана. Стабла су била огромна, и тај призор га је опчинио. Прилазећи, покушавао је да открије локомотиву, део пруге. Није било

ничег. Све је зарасло у коров. Зграда је изгледала тужно, фасада је опала, прозори и врата били су полупани, цреп попадао. Дубоко је уздахнуо ширећи руке. Осећај неверице, а затим и беса, полако се подизао бришући сва надања и очекивања. Био је љут, на себе и на друге. Као поручен, појавио се однекуд комшија са којим је договорио све послове. – Где су локомотива, пруга, праговиг – није могао да сачека. – Украли. Није прошло ни пет дана од постављења. Кажу да је све продато у старо гвожђе. – Али, како неко може да однесе пругу, локомотивуг Јесте ли пријавили полицији: – Пријавили. Они су мислили да их зафркавам. Пријатељу, рекли су, та пруга је затворена још 1983. – Али, како је неко однео толики теретг На леђима, каког – Исекли, а онда носили. Остала само мапа. Лајковац – Младеновац - Аранђеловац, па Лапово, па Краљево. Сећате сег – Не знам више шта да кажем. Потрошио самтолики новац, а сада свеово... – Заборавите. Пруга је ионако прошлост. Него да вам предложим ново и паметно улагање. У граду је започета изградња нове аутобуске станице. То је будућност! Ту би требало направити неколико локала за брзу храну, продавнице, бутике. Имам све у глави, све сам прорачунао, треба ми само мала новчана помоћ. Додуше неће бити тако мала, али вероватно да је у вашим размерама то права ситница. Зараду ћемо делити по пола, све по пропису. На мене се увек можете ослонити. Забога, ја сам Ваш пријатељ. Предлажем да одемо до продавнице, да попијемо по пиво, тамо ћу Вам свеобјаснити. – Хвала на предлогу, али нисам заинтересован. Морам да идем. – Па, гдећете сад, нисмо ни пиво попилиг – Попићу га у Лапову. На клупи крај музејске локомотиве. Да угодим срцу када давнашњи сан нисам успео да остварим.

„Пупак Балкана“ (Општинска библиотека „Слово“, Лапово, 2020)