Slovo o Lapovu

кратким филмовима... На оваквој филмографији завидели би јој и глумци јачег пола... Ружица је глумила још у својим раним двадесетим, односно у педесетим годинама прошлог века, у филму Суботом увече, ТВ филму Лажа и паралажа и Новела од Станца.

Шездесете јој доносе популарност широм Југославије, појављује се у филму Звиждуку осам, у култном остварењу југословенске кинематографије Марш на Дрину, у филму Кад будем мртав и бео, првом српском црноталасном филму, комедији Бранка Человића: Боксери иду у рај, у филму Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ-а Душана Макавејева, ТВ филмовима Народни посланики Сумњиволице.

Током седамдесетих Ружицу смо гледали у филму Развојни пут Боре Шнајдера, у филму Жута, Владимира Тадеја, опет по сценарију Гордана Михића који је на неки начин и обележио њену каријеру, односно одредио правацу којима ће се развијати њене наредне улоге. Играла је Миру у Ужичкој републици, наставницу у серији Бабино унуче, жену удовицу у Чувару плаже у зимском периоду, професорку географије и кондуктерку у филму Није него. Први пут била је Живка министарка у ТВ драми Госпођаминистарка 1978.

Током осамдесетих је играла у серијама Врућ ветар и Војници, а 1982. године је први пут била Персида у Тесној кожи 1, серији филмова које су, такође, обележиле њену каријеру. Тада глуми и у телевизијским адаптацијама Нушићевих драма, Др и Мистер Долар. Била је Кижина мајка у Балу на води, Ружа у Жикиној династији, глумица у филму Већ виђено, госпођа Петерсу Роману о Лондону, Госпавау Чудуу Шаргану...

Деведесете су такође биле плодне године за Ружицу Сокић. Током ратова за југословенско наслеђе, инфлација и санкција, телевизијска и филмска продукција у Србији стагнирале су у односу на осамдесете.

Вишенисмоимали државу која би била у стању да сними филмове који продукцијски изгледају као бродвејски филмови, попут филма Љубав и мода, или ратне спектакле попут Сутјеске, Марша на Дрину, Битке на Неретви, или акционог спектаклакакви су били Отписани. Деведесетих су снимани јефтинији филмови и ТВ серије, у којима је опет, парадоксално, дошла до изражаја сва раскош талената нашег народа, уметничког, талената глумаца, редитеља, сценариста... Тако је снимљена и серија која је обележила деведесете, серија сценаристе и писца Синише Павића - Срећни људи, на коју ћу се у овом тексту враћати бар неколико пута.

Ружица Сокић је у Срећним људима играла Велиборку, Вецу са Ранча проклетих са муштиклом у руци, муштиклом коју будући да је непушач, никада није заиста користила.

Још, глумила јеу филму Пун месец над Београдом, Танго аргентино, Тамна је ноћ, Оригинал фалсификата, у серијама Полицајац са Петловог брда, Горе Доле, ТВ драмама Покојник и Покондиренатиква... Током двехиљадитих игра у филму Зона Замфирова, ТВ серијама Јелена, Љубав, навика, паника, Наша мала клиника, Горки плодови, Куку Васа, те у Шотриним Грех њене маме и Непобедиво срце. 2014. игра у последњем, никад завршеном наставку Тесне коже5, коју је снимала продукција без учествовања Павића а са свим ликовима и глумцима из оригиналне Тесне коже, насупрот Белој лађи која се снимала и емитовала у исто време. Међутим, због финансијских проблема, снимање је прекинуто, након само двадесетак дана, и никад није настављено због смрти глумца Николе Симића.

Своју последњу филмску ролу Ружица Сокић је одиграла у филму Синише Галића Отворени кавез.

Ружица је живела своје улоге, буквално,