Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

55

слато је све што се могло одвојити. У штабу се с не стрпљењем очекивало шта he тамо бити: с тога је све било запето и суморно. Очекујући борбу и на десној обали, Черњајев је остао у Алексинцу.

Дође извештај да је око Прћиловице отпочела борба. Тако исто извешће да Турци наступају на де сној обали Мораве, на крајњем левом крилу алексиначких положаја, око Пруговца. До 10 часова долазила су с обадва крила честа и неповољна извешћа. Око 10 часова заметну се борба и на центру: Турци почеше с буимирскога виса да бацају гранате у сам Алексинац. Једна, друга, трећа..

Ђенерал Черњајев одао је зловољан и узбуђен по

своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Прапорца, који јавља да се неће MokhH да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било даи

не чека напад, но да се повуче на згоднију позодњу позицију. Черњајев је био јако љут на ово извешће.

— Је ли могуће да то пише Прапорац > стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: — То није могуће, та он је тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто 00мами. — Пишите повика он гњевно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој је било Прапорчетово извешће напишем ово: „Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев.“

Док сам ја ово писао на једаред проломи се јак пуцањ на басамацима штаба. Черњајев застаде: —

овде граната! Видите је ли ко убијен. — Не, то се само окинула пушка једном стражару. Пуцњава и борба бивала је све јача. Пред подне долети у штаб, сав задуван и усплахирен, мој добри познаник, Димитрије Антоновић Холштај, учитељ во јене московске гимназије и дописник неких новина. — Где је ђенерал > — Ту је, шта ће ти» Шта је 2