Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

о8

мештај наше и непријатељске силе. пред шуматовачку битку. Но да продужим моје причање. :

Елем, појурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки шанац. У шанцу је владала мртва тишина. Војици с пуним пушкама стајали ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић ходао је по шанцу поводећи се. У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима, А међу тим нико лакше не погине од пијана војника. (Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега је као сенка ишао његов млади нећак. Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престављено дете! Обојица као да није било место овде.

Мало даље стојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га, да ли зна где је капетан Сировацки.

— Није овде и не знам где је, одговори ми он.

— А да није горе у оној шуми2 Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.

— Не, рече ми капетан, тамо ће бити Турци.

(Оставим шанац и после приличног лутања нађем капетана Сировацкога и мајора Ј. Петровића, где седе под крушком више Прендићеве воденице. Ту су направили уставу и прикупљали војску, која се у раштрканим гомилицама враћала од Пруговца.

Ништа није тако скрушено, тако јадно и очајно, као разбијена војска; очи не могу да виде овај призор, а да се срце не облије крвљу. Ова се скрушеност огледала и на иначе мушком и одважном лицу мајора Петровића“).

#) Узалуд су неки пребацивали овоме човеку олако напуштање Пруговца; ја сам већ рекао, да Пр,говац није био спремљен за одбрану, а ма-

јора Петровића лично сам виђао у разним приликама, и могу рећи да јеи добар војник и добар човек,