Srpska književnost u XVIII veku

449, ЈОВАН СКЕРЛИЋ

наредба била је спровођена силом, и нарочито одређени официри ишли су од цркве до цркве и надзиравали да ли се наредба Синода извршује. Код Срба, који су толико страдали од верских гоњења, попреко се гледало на ове мере. Они су осећали оно што су будимски Срби писали: „нами наши светци несут за касирање ни за отмет, зашто ми от њих не находимо никакве штете ни убитка најмањега у свој нашој радњи, него јоште, Бога чрез њих славеште, осећамо благословеније и велику милост божију у свачему на намас. Народ се озбиљно бунио, пи просвећени и интелигентни Срби, присталице јозеФинизма, трудили су се да га умире и да му објасне добру намеру и корисност свих тих рефорама. Још у првој својој књизи, 1783, Доситеј Обрадовић је довикивао: „Оће ли православије посрнути, ако народ не буде други празника кроме недеља, Христови и Богородичини, празновати и у лености и нераденију целу трећу част године за толико множество светковине губити7 Леност и нерадња није ли омртни грех, штетан и пагубан телу и душиг Зашто да не познаду да у светковању толики светаца ниједна длака православија не стојиг Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола,“

То што је учитељ узгред поменуо и наговестио, ученик је развио у целој једној књизи. У тренутку када је државна власт по трећи пут кресала број српских празника, п када је у народу кипело незадовољство, он је, под својим потписом, устао у одбрану те рационалне, али непопуларне реформе. Он даје историју празнике, доказује да