Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУП ВЕКУ ___ 449

их није наложио Христос, и да их не помиње Свето Писмо, да су они намножили доцније, када се удалило од чистог првобитног хришћанства, и да су највећи део празника „плод невјежества и сујеверија“. Силно празновање не само да није саставан део хришћанске вере, но је увесма шкодљив и убиточен“ обичај, којега се отресају сви паметни и просвећени народи, и којег и Срби треба да се отресу. „Мудри законодавци“ = као Петар Велики тако и Јосиф П — „празднике умањавају и умалити морају“; они то чине у интересу самога народа, и зато Срби требају „без роптанија« да се покоравају свим »нарежденијам цесарско-краљевским и синодалним“. И Мушкатировић закључује Диогеновем речју: „ош еј Ффев уго Бопо јешиа езћ, == Сваки дан човеку благовјејном праздничан“.

Мушкатировић се није зауставио на том путу критике црквених установа и верских обичаја. Пошто је једном књигом помогао реформи омањи вање великога броја празника код православних Срба, јави се и новом књигом против силних постова у православној цркви српској. Доситеј је узгред осудио постове, а Мушкатировић против њих изилази са целом књигом Расужденле о постадљ восточиља цернве. Дело је, црквеном азбуком и на славјано-сербском језику са знатним мешавинама народнога језика, штампано у Бечу 1794 године. Са првом својом књигом Мушкатировић је имао неприлике, и карловачки митрополит је био подигао тужбу због штампања те »богохулителне књиге“. Да не би поново имао непријатности, Мушкатировић ову нову књигу није потписао.

То „расужденије“ је писано у облику писма једном „љубезном другу“. Начин излагања и докази-