Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

Бој де 5

ОРПОКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

__репице, детелине и карфијола, свако за себе у ред. Неколико других комада земље било је засејано у исти мах истим семеном, и како су земља ш остале околности скоро исте то се покушајем можем) уверити, шта може учинити сунчана светлост сама а шта кад је потпомаже електрична светлост наравно ноћу. кад сунца нема за 6 од « ноћи у једној недељи. Шеница је сада висока 0:7 м. онде, тде сија и електрична евет..ост и скоро (е да почне цветати, напротив шеница није ни полак толика онде, где сија само сунчана светлост. Све воће, које на електрички осветђеном земљишту изгледа снажно; но да се може меродавни закључак изрећи, наравно да треба чекати д) краја, док воће не узре. У осталом што је било лане, тога има и ове године. Имао сам зрелих и вкусних јагода 25. Јануара, диња 19. Априла, грожђа 18. Атри-

ла, а брескве почињу сад да зреду. Џарна машин“ (од 6 коњских снага) ноћу се упот-

ребљује на електрично осветљење а дању ради други посао. Потрошена пара употребљује се за грејање соба, и по томе биће да трошак н је велик. Тачан рачун, колики је упра0 трошак, у овој мах још незнам.“

Саопштио А. М. М.

Вајарство.

Пре три године одликован је рад кипоресца Макса Круз ега са 6000 марана. Дело је те сад купила народна галерија у Берлину да га мете на главни трг. Вештачко дело то, што га је Крузе израдио одмах по повратку свом из Италије преставља оног Грка, што је појурио после битке Мађатонске у Атину, да однесе радосне вести. 'Тамо је изрекао томп мртав пао. Вештак је изабрао онај моменат, баш када момче говори и с душом се бори. На телу му се види, како је уморан од силнога пута, дееном руком једва витла маслиновом граном — тим знаком победе. Грчевито се хвата левом руком за срце, што му силно бије, а очи му се још једном, последњи пут отварају. На глави му је нека веза — знак да је рањеник.

Америнансни нолос. Ђартолди ради на грдном споменику: „Слободи“ што ће бити као тороњ на уласку у луку Нев-Јоршку. Почетком августа давали су доручак на њему у почаст Францеским новинарима. У цеваници статује ручало је њих 25. Попели се по мердевинама. После доручка водио је Бартолди и мерници Гаже и Готије своје госте у раднонице, где су више од 40 људи неколико година радили на статуји, Главу су свршили 1878 год. и могла се видити на Францеској изложби. Рука, што држи буктињу, била је послана на изложбу у Филаделфију. Сад је скоро све готово. Онај, што је подиже, вели да ће грдна та статуа подигнута бити крајем године 1888.

Сликаротво.

Слина за један мах. Фотографу Миуђмаве у Сан Франциску исџало је за руком да Фотографисање тако удеси, да може коња ил псето у највећем трку насликати, па и жељезниде. Те Фотографије и «Фотографисање то врло је важно у науци и вештини. Што досад Фотографији није за руком испало, то је да Фиксира живот, покрет. Ако и то постигне. тада јој се отварају све нови изгледи.

Споменици.

Историјсни и вештачни споменици. у Данским црквама. 15 августа о. г. издао је дан, еки култус-министар распис на свецркене оде и чини их пажљивим на силне историјеке и вештачке споменике у краљевини, који су од велике ваности по историју, по знаност и по поједине породице. Зато те споменике морају брижно чувати, не сму их преносити с једног места на друго без дозволе, Ако се старинске, важне грађевине баш узморају рузпити, то се мора напред јавити, и ако се може бар у неколико старина она сачувати.

Е Постоји ли овака наредба за наше историјске и уметничке споменике у Србији — по

нашим манастирима и црквама с ову страну Савег Тешко да постоји.

= (Споменин „Јована Стерија Поповића.) Немојте одмах помислити, да ћете читати 0вде вест о откривању споменика реченоме пееснику — код нас не иде тотако лако као код Мађара, који су пре две недеље и сувише диван споменик своме Џетефију подигли; код нас. се још није ништа ни учинило за епоменик горњега „певца,“ — како се он радо звао а камо ли да се он открије. До душе, некад се нешто говорило о пеком одбору вршачком, који скупља новац на речену цел, и мени је познато, како је један Орбин (бележник) на тај глас одушевљено приложио 10 Фор. — али се данас већ више ништа не чује ни о одбору ни о десетици. И тако могу још 21 година протећи и „захвално потометво“ неће прегнути да своју пошту видљивим начином означи. Но ако се нису нашли захвални потомци оно ву „благодарни наследници“ у смислу песникове супруге подигли такав споменик, да се бојимо, е га Стерије неће нигде од свога на рода добити, ако овај буде уштекао, као одбор вршачки, док се овај споменик буде излизао. Опоменик овај је на породичком гробу Стеријевом, а подигла га супруга његова Јелена, али у првој линији своме првоме мужу, Аћиму Манојловићу, сиротињском оцу, која се посвета види на лицу саме плоче. Плоча је од сивога мрамора у облику пирамиде и ограђена гвозденим шипкама. На наличју је у врху пирамиде урезан и позлаћен лавров венац, испод којега је овај натпис

Овдђ леже земљани остатци ЈОАНА 0. ПОПОВИЋА рођеногљ у Вршцу 1. Јануар: 1806. преминувшегђљ 26. Фебр: 1856.

Тко се роди пи умрети мора, Кости труну у гробнице мраку; Алљ духђ леће врхђ сунчевихђ двора, Да у вЕчномђ огледа се зраку!

Кашљи сузо тег пћеми захвална

А на гробу лмоблбнога пћвца,

Те залфваћ зелено бусенћ,

Некђ процвфта мирисаво цвфће, Споменђ лбиљи одљ нашпехљ суза! Стихове ове, веле, да је покојник сам се

би спевао и наменио за надгробни натпис. У дну плоче, испод наведенога натписа, стоји ово још урезано, већ новим правописом:

Овде леже земљани остатци удове Јелене Поповић, рођ. Димић, која се дана 26-ог јуна године 1874. у вечност преселила.

Овај надпис уврстише благодарни насљедници покојнице вечне ради успомене.

Ово је натпис на лицу плоче: Јоакимљ Манонловићђ, бввш! сиротински отацљ при магистрату вршачкомђ, престав!о се 8-а ТОни 1847,

у 298 год: свога живота ЈОАСКТМО МАХОЈРОУЈС, РОРИРОКОМ ОПМ СОВАТОВЕ

| мо РАТПЕХТТА ТУ СЕМЈУ УТЕТОТЕ ОБАВО ОЏЕМ рПе5 зе ЈОМПИ 1847. МИТАМ СОМ МОКТЕ СОММОТАВЕ УОТТ МЕМОМА 000 МУАТ НОССЕ МОХОМЕХТОМ МОЕЗТА ОХОВ

РОБЦИТТ.

ВУК ВРЧЕВИЋ.

Доносећи у данашњем броју листа слику неуморнога скупљача наших народпих умотворина и даровитога самоука књижевника Вука Врчевића, не ћемо је попратити уобичајеним начином опширнијим животописом и оценом његовога књижевнога рада.

"је нешто штампано) 6.

Ми смо честитој старини овој још за жи вота му у „Орлу за год. 1882“ одали признање пи хвалу на великоме труду и важноме раду његовом. Морали би овога пута просто понављати опет оно исто, што смо тамо већ једном и за много хиљада читалаца рекли. Спомену његовом одали су достојну пошту сви наши повремени листови након емрти његове. Вук Врчевић умрђоје баш оних дана, када се једна вредна читатељка листа нашег, гђца Марија Кох у Берлину, која је изучила наш језик, спремала, да упозна велику немачку књижевност сва нашим народним умотворинама, а из збирке вреднога покојника. Покојник није више доживио то одлично признање његовога рада, јер га је писмо, којем је речена поштоватељка нашег књижевног рада тражила дозволу, да сме понешто из спива његових публиковати на немачком језику — затекло на мртвачкој постељи.

Говорити нашем свету колико је Вук Врчевић привредио уз Вука Караџића као помагач му, разлагати, како су му многи радови његови од неизмерне важности по српску културну историју и по науку о нашом народном језику — то би било излишно, јер о томе је само један глас у нашем књижевном свету.

Ми ћемо овога пута да сврнемо пажњу наших читалаца, анарочито наших учених друштава на једну другу ствар — на једнудужносткоју имамо да извршимо према овом заслужном покојнику.

У списку радова Вука Врчевића наводи се, да је након њега осталомного рукописних дела, која још нигде нису угледала света штампом. Наводе се _ наиме ови рукописи: 1. Плач Крцеговца, попис свију зулума турских у Ерцеговини, 2. Буна у Боци Которској 1848. д Биографије свију одличних лица Боке Которске. 4. Живот описвладикецрногорског Џетра П. (нешто га је штамџано). 5. Огранци заипсторију Дрне Горе (и од ових Љубав Јовеим Милице, весела игра у 8 чина. “. Кроникасвију главних догађаја од почетка досвршеткабуне ерцеговачке 18792—1878 (три књиге) 8. На родне баснеи 9. Народне гаталице.

Овај обилни рад заостао је за покојником у рукописима приређеним за штампу и налазиће се било у његове удовице, било у синова му.

Кад се зна, да је покојник умрђо тако рећи са пером у руци, зајамачно је, да је остало иза њега још погдешто од овакога посла.

Сваки онај, који цени велике п неумрле заслуге покојникове, одобриће нам зацело, што ћемо овде истаћи цредлог: да се тражини нађе што скорије пута и начина, те да се ова посмрчад вреднога Вука Врчевића откупеу породицемуи да у гледају што скорије света штампом.

То нам налаже поштовање и признање, којим се односимо према заслугама покојниковим, то иште од нас добро схваћени интерес наше књижевности.

Кад се запитамо: ко би ваљало да узме иницијативу у овоме важноме послу, одговор нам се каже и сам. Нико други, нико боље до Српеко ученодруштвоу Бео, граду, које је до сада откупљивало и изда_ вало највише радова покојникових.

Мождаће нам ко приметити, да средства којима располаже Српско учено друштво, нису довољна за овај посао. На то ћемо одговорити, да то друштво може потражити и зацело ће м добити у то име потпоре с једне стране из државних средетава Српеке краљевине — а сдруге стране нико му не ће замерити, ако отвори писанију: да се издавању посмрчади Вука Врчевића притече у помоћи путем народних прилога.

Пут народних прилога узела јо и удовица Вука Караџаћа, те је тиме угледало света, што је иза Вука остало спремљено за штампу.

Удовици Вука Врчевића, која живи далеко од наших књижевних средишта за дело да би овај пут који предложисмо био згодан и повољан.