Srpski književni glasnik

1246 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

и осуђен, због каквог племенитог, родољубивог дела; кад 'а затварају и осуђују зато што је механџији избио зубе, велосипедисту одсекао главу, и убио двадесет жандарма, ни кривих ни дужних. ми не можемо за њега ипматп спмпатпју која се тражи. Ствар је, дабоме, овако остала против воље пишчеве; алп баш то показује да ппецу недостаје оно нежније критичко осећање које такве погрешке не допушта и које имају углађенији, правилнији ипеци,.. И конетатовавши то, ако сад боље загледамо у досадашње замерке, видећемо да се оне све своде на ту једну: све поменуте особине, п та оскудица у такту и осећању мере, и та мала суровост, пи тривналности, и недовољна. вештина да добро измишљене ствари увек правилно обради, и небрижљивост у измишљању и олабирању ефеката, све то има пето порекло и псто O0јашњење, оно које мало пре дадосмо: Г. Домановић не спада међу писце у којих критички, дар и осетљивост иду упоредо с творачким даром, — међу правилне и углађене писце.

То су мане те приче, на којој се ја дуже задржавам зато што је тако позната, што се толико допала, и што је право свести јој цену на праву меру — у кориег „Данге“ m „Bobe“, који уметнички. више стоје, а мање су познати.

„Краљевић Марко по други пут међу Србима“ остаје, међутим, и са својим манама, она забавна, хумористично сатпрична прича о којој сам горе говорио, с оригиналним и занимљивим мотивом, и многим досетљивим и. сатиричним местима и замислима. П у првој. слабијој половини, на коју се у главном замерке и односе, има више добро и врло добро нађених ствари. После једног врло доброг увода — „Пролога на небу“, као у „Фаусту“ прича је у тој првој половини добро „постављена“, и лаје прво задовољетво које пмамо у трагикомичној одисејп Марковој по земљи његових потомака, који данас још само „иду у канцеларију“, траже „жиранте за менице“, и сећају се Косова само у јелној згодној фрази