Srpski književni glasnik

ТРИ Приче РАДОЈА M. ДомаАновика. 1247

уведеној одскора у моду, по којој је све што се у. земљи ново деси или настане — „прво после Косова“; иначе, као што ерески начелник објашњава запрепашћеном Марку, они живе „у пријатељским односима с турском царевином“. Противност између витешких погледа Маркових из четрнаестога века и данашњег начина да се све расправља у полицији и помоћу аката; полицијски пепити с позитивним појединостима. службеног поступка п његовим строго пословним језиком (слично начину Свипфтевом); мисао да Марко говори у етиховима из народних песама (којп су уз то врло вешто пробранп и досетљиво примењени), а после у муци својој да почне говорити у прози, и друге ситније досетљиве појединости — све су то ствари час добро нађене час добро изведене.

У другом правом сатиричном делу приче мане су знатно ређе и мање, а позитивне врлине чешће п веће. Занимљиво је констатовати да прича постаје добра чим се претвори у сатиру. Г. Домановић је умео лепо да изведе своју сатиричну мисао. Доживљаји Маркови koju су пмали да покажу какви су Маркови потомци — њихов ситан, неспгуран, скомрачан живот, њихово брбљање без делања, белу код сељака, оскудицу идеала код гра-

ђана — и како је Марко код таквих потомака морао проћи — вешто су измишљени: свака је нова појединост

карактеристична и води циљу. Марково постепено падање у новој средини, начин на који он постепено клизи у све недостојније положаје. док посред своје пандурске расе не падне до пандура, нарочито је добро изведен, досетљиво и природно. Маркова је деградација потпуна. А контраст између високе личности Маркове и онога што мора да чини, остаје непрекидно комичан и сатиричан. Остале, узгредне појединости такође су добро нађене (на пример, паралелна деградација, Маркова Шарца); ја ћу преко њих прећи; поменућу још само то да су два лако патетична места писцу добро испала за руком: Марково дирљиво одушевљење и разочарање на родољубивом збору, и тренутак кад Марко свога омршалога Шарца срета