Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 880

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 855 трајући их у вези у којој су изнета оба ове вечери, може утврдити поузданије извесне опаске и о једном и о другом, као у опште о драмском роду у коме се данас налази ремек-дело Г. Бранислава Нушића, и у коме охрабрени писац обећава и нових огледа.

„Кнез од Семберије“ и „Данак у крви“, два „драмска фрагмента“ како их писац назива, у истим су срединама, у блиским временима, са сличним су предметима, истоветним ситуацијама и ефектима. У „Кнезу од Семберије“ један болећив народни главар жртвује све што има да откупи једну поворку несрећног српског робља: али ништа не може умилостивити свирепог Турчина, док гомилу жртава не надвиси и мртва мати Ивова. „Данак у крви“ слика одвођење српске деце у јаничаре, у коме други један исто тако свиреп Турчин не хаје за све молбе материнске, док најзад мучну ситуацију не прекрати невина смрт детиња. Обе дирљива чина развијају се с истоветном поступношћу ефеката. У „Кнезу од Семберије“ гледалац присуствује ређању призора тужнијих од тужнијих, у коме као да је писац исцрпао сву скалу узбудљивих и ганугљивих средстава, све до последњег тренутка којим се драма завршује. Цела та затегнута, или боље рећи истегнута жица болећивих.и дирљивих тонова, од бедне кесе рушпија што их један старац одваја од дарова својој кћери за откуп Кулинова робља до иконе, кандила и мртве матере Ива Кнежевића, у ствари је пре вешто сценично експлоатисање до краја једне срећне идеје но уметничко развијање једног надахнутог поетског дела. То се види очигледно кад се „Кнез од Семберије“ чита у књизи. Али то ипак не смета да је „Кнез од Семберије једна од наших најбољих драма, и у истини дело од трајне вредности у српском позоришту. Јер ма колико критика проналазила у њему експлоатисање јефтиних узбудљивих ефеката, она мора бити једнодушна у признању не само оригиналне идеје и ретког дара за сценично развијање но и истински јаког утиска што га „Кнез од Семберије“ увек прави на позорници.