Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 881

556 СРпски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. Том несразмерном успеху према чисто књижевној вредности дела, објашњење је најзад још у једној доброј особини ове драме. Ма колико да је жица дирљивих ефеката у „Кнезу од Семберије“ истегнута до краја, ипак зауставило на извесној естетичној и логичној мери: један тон више, и, оно што је до тог тренутка изгледало природно, искрено и надахнуто, осетило би се у свој намештености и театралности.

То је међутим случај у комаду „Данак у крви“. С првом сценом већ улазимо у сурову мелодраму. На позорници је једна бедна сеоска црквица, око ње неколико гробова, једна жалосна врба (дирљив детаљ!), један стари храст, у дну село, и, напред у првом плану позорнице, према цркви, три жене с три кљаста и слепа детета у наручју. За. прву слику иза дигнуте завесе то није особито укусно, али, поред мириса тамјана и свештеникове песме из црквице, у иначе ведром пејзажу, то још подноси, у колико није нарочиго наглашено, и у колико је запета пажња на црквици, из које очекујемо главне личности комада. Тако је бар обично у мелодрамама ДиИманоара и Д'Енерија: из црквице излазе јунаци крвавих драма и заплетених породичних тајни, проговоре коју реч између себе и једни о другима: остале податке и експозицију драме допуне слепци, ако још немају значајнију улогу — повереника и прерушених интриганата комада. У мелодрами Г. Нушића, богаљи су скоро главне личности у комаду. То — и нешто страшније — види се одмах из прве реченице у првој сцени комада, када стари кнез Сима ослови жене које се моле пред црквом, јер у цркву не смеју због својих грехова:

„Гријех је, голем је гријех, Анока, кад му ти својом материнском руком ископаш око; руком на којој се понијела пород; руком којом си га неговала и миловала, којом си га хранила и бранила, којом си га повела и подржала... Јест, јест, гријех је, Бојано, кад мајка крха руку ' коју је неговала, кад мајка ломи кошчицу, која је из њене