Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 882

, 47 ара.

ПозоРишни ПРЕГЛЕД. 857

кости никла. Скрхала си му. руку, а сама си је неговала да те храни“...

Матере су дакле својим рођеним рукама онаказиле своју децу само да их једног дана не узму у јаничаре, јер „боље је — вели маши — да му она ишчупа око но туђа вјера душу.“ Затегнута жица тугаљивих ефеката која је већ у „Кнезу од Семберије“ дала свој највиши тон, истеже се дакле даље. У „Кнезу од Семберије“ она је почела сентименталношћу а завршила језовитошћу; у „Данку у крви“ она почиње језовитошћу а завршује апсурдношћу. Али ево самог комада.

Из цркве се чује причесна молитва: то мајке причешћују своју децу, јер ће за који час доћи царске тајабаше и одабрати децу у јаничаре. Нека бар они које та зла срећа снађе буду још последњи пут причешћени, како би што дуже очували успомену своје вере. Док се то у цркви догађа, на позорницу долази јаничар Ибиш-ага и наређује кнезу да скупи децу јер ће за који тренут стићи тајабаше да одаберу децу. У разговору с кнезом, уз мукле звуке црквеног звона и благу причесну песму. Ибиш-ага одједном прене се, замисли, и, као будећи се, почне распитивати кнеза Симу о црквици, о потоку који је за њом и који се спушта тамо доле покрај куће Ристовића... Ристовића2 На то име млади јаничар се замисли, и блудећи погледом тамо далеко низ поток, поче испитивати о кући Ристовића, која је изгледа сва опустела. Нешто помре — вели му кнез Симо — нешто се расели или би одведено: сад је остала још само једна удовица са нејаким детићем.. И Ибиш-ага је пореклом Србин и од Ристовића, то он тек нејасно у себи слути, то нико на позорници не зна, а то цела публика види из ове сцене. Али се цео тај недовршени разговор прекида гласом да су јаничари већ стигли.

Мајке с децом излазе из цркве, и усред њих седи свештеник, који овом приликом одржи једну пригодну беседу о гресима предака и испаштањима потомака, храбрећи мајке и благосиљајући децу. Опет дакле једна

oj ШИ У