Srpski književni glasnik

137. ко У 8 Ni II

Јован Скерлић.

што о желе у тромом осећању читаочевом да пробуде прави тисак, који хладна и прецизна дефиниција сама не може n робудити. Корекцију је ту лако учинити, ако је корекција А опште потребна. Ко правилно умује, тај ће малу ману некога · система увек примити, ако је она корелат његових већих врлина.

Што се тиче пошпуности оцене, Скерлић јесте овда онда, али ретко, остављао непоменуту понеку добру особину пишј чеву. Али ко ствари зна и хоће да буде праведан, тај ће | на уму да није могућно бити увек потпуп. Скерлић ни _ код својих симпатија није помињао увек све добре особине; ~ као што ни код оних које није волео није помињао све рђаве . – особине. Само неуки мисле да критике треба увек писати по _ некој општој, потпуној схеми, која тражи да се прикаже цео _ човек или цело дело, да се узму у обзир све околности, да се — писац или дело „објасне психолошки и савременим приликама,“ : и тражи... још многе друге ствари. Сваки писац не заслужује ~ дасео њему пише таква критика. У највећем броју случајева e довољно је зауставити се само на главној особини, на спорној — тачци, оној која у том случају има једина важности. То наро– чито вреди за текућу критику, коју је Скерлић поглавито неговао. Текућа критика цени, суди, хвали добро и одупире _ Ce рђавом. „Све разумети значи све опростити;“ -— таква · метода примљена у текућој критици ишла би једним делом у наточ самом циљу такве критике. Нико неће оспорити да је “и у том случају боље поменути, ма и узгред, у једном куту – оцене, у једној уметнутој реченици, и друге особине поред главне. Тако човек изгледа праведнији и писцу и читаоцу. Ако је критика неповољна, то треба учинити тим пре; макар само зато да вам савест остане чиста. Али то није главно; и онај |“ који тако не учини, кад му је остатак критике тачан, није се о правду дубље огрешио. У том случају, критичар је дао девет “десетина истине; изоставивши једну десетину, он је погрешио, : _ али је погрешио за једну „количину без значаја.“ Ти случајеви, у колико их има у Скерлићевим оценама, одузеће овима врло — мало од њихове велике тачности. : „Што се тиче изостављања неких писаца из Историје

У

“добро дошао. Али је навод био стилистички шако снажно казан да би у мом тексту, ма и у примедби, дао мојој мисли значај који јој ја кисам ео дати; и ја сам га, жалећи, морао изоставити.