Srpski sion

С тр . 296.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

ЗАВИСНОСТ НРДБСТВЕНОСТИ (МОРЛЛЛ) ОД РЕЛИГИЈЕ.

С руског превео ђорђе пл. Бота, свештеник.

Соиета, у иогледу речених Факата ^'може само по себи иоиићи питање: када нам религија пружа виши кажипут нравственог живота, када се у њој иалази иуна наде нотиора за такав лгивот, када најпосле из ње дрпемо моћ за нравствену делатпост, то онда како је могуће, да људи, који као што се види тако су пријемчиви за религиозне утиске, тако се вољно покоравају црквеном уставу и као што се зна, живе као прави религиозни људи, како је дакле могуће, да ипак ти људи врло лако греше? Као одговор на то питање не ћемо пребацпвати тим људнма, који живе као „црквени''- људи, — а међу тим пуни су нравствених недостатака, да су лпцемернн, те да теже за властитим цељима или за самонреваром, и ако се до душе у неких не могу порицати и таке ниске нобуде у нравственом погледу. Има других и много битнијих разлога, којима се доиста тачно могу разјаснпти више речена Факта. Само онај, који не верује, и који намерно пориче сваки утпцај хришћанске религије и цркве на практпчан живот, само такав може тврдити, да су сви благочастиви и цркви одани људи или гадни Фарисеји или ниске варалице себе самих и других људи, На протнв, сваки који из ближе познаје живот људи речене категорије и који их посматра без нредубеђења, може се у свако доба уверити, да живот таких људи не руководе речене ниске побуде, већ искрена жеља живети онако, „како Бог заповеда", како црква и религија прописује, и та жеља понпче скоро увек из њихове тако зване природне пријемчивости за утиске религиозно црквене, из њиховог лаког религиозног побу ђења. Разуме се, да ће сваки појмити п сагласити се с тим, да та религиозна пријемчивост јесте само степен односно иут, који води правој религпозности, али не сама религиозност у правом смислу. Даље има људи таке нрироде, ко.ји су један пут у извесним приликама већма пријемчивн

(НаставакЛ за релнгију, и у опће који се лако оду шевљавају за све што је добро, лепо и племенито, други нут пак и у другим приликама, — као што искуство учи — јесу пријемчиви за све што је рђаво и зло, и по унутарњој неопходности, увлаче се у њих таки утицати у толико лакше, у колико је мање успела ирава религаја да се угњезди у срцу њихову, на коју би се могли чврсто ослонити у тешким приликама у животу своме. Таке људе Господ наш Исус Христос испоређује час са каменитпм земљиштем, на коме посејано семе до душе брзо нзнпкне, али не имајући дубока корена, исто тако брзо и свене и угине — не донесе плода, — час са земљиштем, на коме заједно са добрим семеном, и шта внше, још боље напредује кукољ, и друге штетне траве, ко.је са свим загуше добро семе тако, да не може донети очекпвана плода. Релнгпју нрима и усваја не наш дух само по себп, не наша воља, већ на против религпја носгаје наша својина само постепено, по мери наше тежње, кад и кад и после крајњег напрезања свпју наших духовних сила. Царство је божије, по речима спаситеља нашег Исуса Христа у нама сампма, али по речпма његовим царство божије не даје нам се готово, без икаквог труда од наше стране, већ се сваки труди да га заслужи и добије; а блаженство тога царства, саонћено људима у хришћанству, не даје нам се као какво готово наследство, без учествовања онога, који га хоће, већ га наслеђује сваки после веће или мање, теже или лакше и жестоке борбе са самим собом и са светом, који га окружава. Та борба није код свију људи једнака, не почи ње код свију једнако и не траје једнако, она је само неизбежна за сваког с тога, што је узрок, који ју изазива и изводи, један те исти, у свакога се налази, и тај узрок јесте грех, који живи у нама, који В0 ЈУЈ е У нама и преко нас против св. закона божијег, огкривеног у хришћанској