Srpski sion

Б р . 21.

„СРПСКИ СИОН "

Стг. 331.

ЦРКБЕНО ПРОПОБЈЕДНИШТВО У 17. ВИЈЕКУ.

(Наставак.)

^гаин и у IV. в. још увијек бија ^ • ше ередпштем науке и вЈештина Споменпци и школе тога града прпвлаче к себи сву науке жедну младеж, са свију крајева Јевропе и Азпје; он бпјаше насељен младим еитузијастама, љубитељима науке, који с једнаким одушевљењем тражшие и нове науке и религиозних убјеђења, — који хоће све да обухвате, све да проникну, који с правпм одушевљењем истражују истину, а за тим ју смјрдо и одважно бране. Младеж та иде за својим учптелЈИма, судјелује с њима у биткама, у побједи и троФејпма п то с таквом етрасном узрујаношћу, с каквом су иегда посматрали Грци своје олимппјске призоре, Жива и радознала, као што је, она сад ]'авља Атини својим бучним весељем долазак ког новог судруга, сад си крати дуго вријеме присуством својим на академиским лекцијама У Атннп бијаше у то вријеме исто тако много хришћанских цркава као и ндолскпх храмова; многобоштво крило се овдје под сјенком вјештина. Мн видимо, да се овдје уче у једној и истој школи, не знајући ни сами. будући борцн и једне и друге вјере. Ево два младпћа, стасита и мпрна; они не пристају у шалу са својим судруговпма, већ постају предметом њиховог иопгговања; пераздјељпви међусобно и клонећи се саблазнГг такова града, какав је Атина, онп познају само два пута: пут, којн водн у хришћапску цркву и школу, — то је Григорије из Назијанза (Назијанзин) н Васмлије из Кападокије; о њима се говори по цијелој Грчкој, — опи се одликују у филологији и свјетском говорништву. Поред њнх пролази каткад, својим неправилшш и шумним кораком, не говорећи ни рнјечи, један млад човек оштра погледа, дуге коврчасте косе, главе нешто погнуте н одурне Физијогномије. На њему је кратка ФплосоФска мантија; но гомила која га пратијаше, наговјешћиваше велике успјехе његове у будућности или, боље рећи опасности, спојене са свјетском сре-

ћом. Тоје рођак императоров, брат Гала, који паде жртвом дворских сплетака, то је Јулијан , који ослабпвши сумњу пм ператора Констанција, дође у Атину с том намјером, да учп литературу у самом њеном светилишту п, ако је могуће, да се тајно поразговори са ФилосоФнма о својој еудби, Он је већ био хрпшћанпн, и, уеу прот доста распрострањеному онда обичају, још у дјетнњству примио је св. крштење. Предавпш га надзору частољубивог дворског епископа Евсевпја, којп касније паде у јерес, пмператор је шта више захтјевао, да би му рођак примио духовно звање п извршпо дужност чатца у Никомидпјској цркви. Вудући да Јулијан није располагао самовољно са средствима, која му даваше милост царева, то пх је често употребљавао на украшавање гробова мучепичких; он скупа с братом својим настојп, како да сазпда један хришћански храм; но хршнћанска чуства његова не улевају му повјерења и поштовање, које одаваше Омиру, иснуњаваше надом срца оних Грка, који још нису оставили старинска вјеровања. Онп хвале његову геннјалност, његову страст к науци и предсказују му велику будућност. чему у неколпко не протуслови пи његов позив, ни способпост његова ни она чудновата срећа, која је сачувала његову младост од еуровости стричеве. У Азији стојп пред нама Аншиохиуа са евојим многобројним црквама п позориштнма, чпја нзванредна сношљнвост подједнако развија и строго подвижништво и љубав према задовољству, а то све за то. што је народ нежног и маште пуног карактера. Овдје еу се последоватељи Христове науке први ночели називати хригаћанима, који су се за два вијека касније раширили но свнма крајевпма свијета; овдје Ливаиије, незнабожац, једино пз љубави према Омпру, има своју школу, коју поејећује Златоусти; овдје Јулпјан, посгавши већ царем и остакши софпстом, пише сатире на хршпћане своје поданпке. Антиохија лежи на брнјегу реке Оран-