Srpski sion

С тр. 332.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 21.

та, у чаробној долшш, окружепој дивљтга горама, у којима расијано живе пустињаци. Овдје се је покорило хрншћанству све, осим позоришта и тркалшпта; па ни кр вави иризори не помрачују тога дивног града; пссеља, ноћне частн, ученп скуно • ви — то су забаве, којима мирни његови становници троше вријеме Диоба међу сектама не прави ппкаква квара; једна другу само исмијева, али не гони. Овдје може Ливаиије. без пкакве бојазни за свој мпр. спокојно састављатн похвалне говоре Јулијану, па и послпје његове смрти, на самим развалинама незнабоштва; али народ нде већ гомнлама за младпм учеником Ливанпјевим — злашоусшим Јо ваном ; тресу се зидови храма од пљескања његовнх слушалаца; за њим нду у поље, изван зидова градских; велнкп шатори иодпжу се под ведрим небом а пад густом руљом народа, којп је чисто опијен слаткпм говором његовим. Но ево даље, у списима св. Атанаспја, јавља се, као противност тихој Антиохији, бучна и смутњама узнемирепа Александруја Ово је најзгодније мјесто за трговину цијелога свијета ово је отаџбипа свију могућих секата, овдје жпве, у једно п исто вријеме, сами најчувенији п највећн умови цпјелога свнјета. Уз звјездарницу коју основаше Птоломејн, не далеко од богате библиотеке, која се сваким даном све впше обогаћава, видите безбројпе обртнпке. Осим ФилосоФа нико не сједи нити стоји узалуд; дан пролази у ткању ланена платпа. у прављењу напира. стакла, у ковању метала, па п слијеии раде. Међу том огромном масом житеља, странаца и путннка, мема те идеје, ни секте, а ни чудновата обичаја или пауке, која се неби могла сакрнти одјавности, или би се истакла некажњено на углед. Овдје се не могаше пигда одржати правилно и трајно гоњење на хришћане; догађало се, да су се војске сразиле, али ријетко виђамо приговоре суда против мучепика. Многобројно и силно насеља-

вање принуђаваше рпмске имиераторе, да често стрепе. Нема града, који би био тако радин, али и тако немираи; но има нешто окрутно у обнчајима житеља, и руке њпхове бијаху често крвљу унрљаие. Овдје отимају храмове један од другога оружјем, а још већих раздора бива због епископства, јер је то звање у оићем уважењу код свију. Александрија, својом трговштом, сиабдјева хљебом Рим и Италију; и кад је требало, да се оцрни св. Атанасије пред пмератором, треба га само окривнти, к «о да је он хтпо павести глад на Рим, спријечивши. својим упливом, да не отплове егинатске лађе. Царигра.1, његови обичаји, раскош, имнераторски двор, са својом исквареиошћу, — описују се јаспије у списиснма св„ отаца четвртога вијека. То је митрополпја свпјета и хришћанства. Овдје је дан за другпм свијетле на архијерејској катедри свети Глигоријв Назијаизии и Јо ■ ван Злашоусши ; но ту је између осталога и средиште, куда се стичу секте. измишљене лукавошћу и философијом Александрије и Грчке, — овдје се лако могу расиространити, само ако продру до двора н ако се поткуни којп дворјашш или евиух. С тога се овдје п појављују, у свој ругоби својој, све ране, које заразише источно царство: особити деспотизам, радозналост и побуне дворјана, исквареност већег дијела града, који се не давно иодиже. — те нити је грчки ни римски, и који је више био сличан колонији него столици свијета. Но Цариград, баш као нови град. не имађаше ништа ни у обичајима, нн у свечаностима, ни у моралу, што бп нас сјећало на незнабоштво (оспм новостц позоришта и призора) Он се поднгао баш у оно врнјеме, кад је хришћанска религија славила нобједу, — и баш тим допао се иравовјерним царевпма, што у њему не бијаше ништа, што би сјећа ло на старо незнабоштво и на стару слободу Рима. >е се.)