Srpski sion

Б р . 21.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 323.

љубав Израиљу, изабрао је Бог љубав матере: ^може ли жсна заборавиши ио род свој, да се не смилује на чедо ушробе своје ? А да би га и тборавила, ја не &у заборавиши шебе' л (Исаија 49, 15). А то с тога, јер матерпнска љубав представља впшп облик љубавп на земљи, и више не го ишта друго потсећа на љубав Божију. Никаква друга љубав на зсмљи не може бити тако силна, васцела, иеуморна, тако вољпа и склоњена на жртве, као љу бав материнска: бдијућн и даљу п но • ћу, њој је довољиа награда један осмејак, један по.љубац детета свога; опа вохпо и радо прашта и љуби чак и онда, ако је дете заборавља; једпом речи, мати се познаје по љубавн к својем детету, као што је то познао и Соломоп. И Христос Спасптељ исто тако указује на матерписку љубав, као на слпку Своје љубавп ирема л>удпма (Мат. 23, 37) И Његова је љубав — љубнв чпста, ње жна, силна, која све обухвата, и која је готова на сваке жртве рГат. 20, 28 ; Јов. 10, 15; 13, 1, 23; 19, 26—27) — љубав, која пшроким потоком струји из 1Бегова Божанствена срца н која се на све излива, милујући спасавајућп н добра чинећи. Бас жпвот и рад Христов нроникиут је безграничпом љубављу. Узелн ми ма коју страну жнвота Христова, у свакој од тих светли љубав Његова тако јарком, ваистину небеском светлошћу, јавља се с таком пуноћом, са тако светом и чпстом ватром, да је она и без велика н особита тумачеља, очигледпа н опим по уму тамним а по срцу тврдим читаоцима Новога Завета. Љубав доводи Христа на земљу. Она га побуђује да оставн мирно и спокојно живовање у Назарету, где би се може бити користовао по иеким, земаљским радостима животпим, — а место тога ступа

па понриште рада, страдања, на пут туге п општег деловања. Каква грдна множина труда и рада огледаше се у току само једног дана у животу Спаситеља. Евангелнје прича (Мат. 8, 16 ; Мар. 1, 32), да је с вечера, већ нри самом заласку сунца, народ доводно Хрпсту многе, који злим дусима мучени беху, и Он истериваше зле духове Својом речн п исцељаваше болне н последњи дакле час дана провађаше Он у непрекпдном раду, у обучавању народа и исцељавању. За овим даном долазаше други, о којем нам причају, да ире сванућа још, Исус устаде и пође на усамљено место да се иомоли. Ученпци му не дају и веле: „народ те тражи ;" и Он посвећује из љубави према пароду не само часове Свога одмора, већ скраћује и сам час молитве Своје: „хајдмо, вели Он ученицима, у оближња села и градове, и тамо ми ваља проноведати јер тога ради и дођох" (Марко 1, 35—38). Христос не изнемогаваше и не слабљаше у раду своме; Он не штеђаше Себе пз љубави према великом п трудном делу Своме, не знађаше за умор, заборављаше на глад и жеђ, жртвоваше и своје нрпродне обвезе и телесне потребе. ЈБубав своју према људпма изјављиваше у свим могућим облицима добрпх жеља: с радоснима се радоваше, с тужнима туговаше. Љубав доводи Христа у кућу весеља на брак; она га води у домове туге и смртп ; она милује и благосиља децу; она исцељује болне и васкршава мртве. Ио преимућству пак, она се обраћа оннма који страдају и којп су оитерећени, обраћа се митарима, прељубочинцима, јадном породу, који блуди као стадо без пастира, на њпх се она нзлпва по преимућству, јер болесни требају лекара, а не здрави. Христос улази у домове митара, мучпгел.а народннх, које свн пре-