Srpski sion

С тр. 3 24.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 21.

зираху и избегаваху. Грешиицп, која је иала код ногу Његовпх, а с којом ревиосии браниоци опште нравствености не хтедоше ни у додир долазити, он прашта грехе. Жени грешпици, на коју ее окомише толики, да је најстрожијом казном каштигују, он из превелике љубави Своје пра шта и вели: „иди и од селе не ?регии и (Јов. 8, 11) Гле, како се око Хрпста скуп љају разне беде, слабости и недостатци. Но односећи се љубављу ионајпре према несретницима, не заборављаше Христос нп оне, који се градише праведни, увек беше готов говорити и с Фарнсејима и шта више налазаше се с њима и при јелу, у нади, не би ли схватили и појмили час свога спасења. Он љубљаше и непри јатеље Своје. Ако нико толико не љубљаше као Христос, зацело нпко толико не беше омражеп као Он; једва је иаћи човека, ког толико силно и толпко много осуђиваху, мрзаху и гоњаху, као Христа. Промисао Га је поставнла посред таких људи, носред којих се у Њега пре могла уселити одвратност и мржња према људима, него ли саучешће и љубав, Но баш у тој средини, која не беше згодна да се у њој љубав развија, у тој непровндној тами злобе, лукавства, ненријатељства и омразе, распламтела се дивним ејајем буктиња љубави Божије. Непрпјатељ ство и злоба ие могаху Христа огорчпти, нити за један тренутак ослабити у ГБему пламен љубави према људима. При све чаном уласку у Јерусалим нлаче Оп гледећи ва тврда и окамехвена срца Својих неиријатеља. Очекујући од непријатеља својих и саму смрт, љуби и прашта сво јим непријатељима и онима, који га распињаху. Али Христос љубљаше Своје ученике до краја живота Свога. Љубав га је одвела на Голготу. Идућн да пострада за

род људскп заборавља Себе Самог, Он тепш жене јерусалимске, које за Н> плачу; висећи на крсту, Он сиасава душу распетог с ЕБим разбојника и пре него што наступише горке муке самртне, за неразумну гомилу света која се смејаше, моли Оца, да јој се смилује п оироети грехе ; на послетку иеиуштајући последњи дах, брине се о Својој мајци. Баистину, сав жпвот Хрпстов није ништа друго, већ велико и непрекпдно дело љубави. % * * Ми разгледасмо ето ,,делотворпу" љубав Христову. Али љубав се не узноси, не горди, не дражи, све трпи и сноси, (I. Корин. 13, 4, 5, 7) вољно се покорава (I. Јов. 5. 3). По томе постојана својства љубави састављаЈу смиреност, кротост, трпење п послушност, И у Христу гледамо и впдимо дубоку смпреност, највећу кротост, до удивљења трпељнвост и потпуну покорност Богу Оцу. Све то пролазаше кроз вас живот ГБегов од рођења до смрти, кроз сва дела и речи, говоре и поступке. Христос, слпка Божија, раван Богу, понизио је Себе, узевшп лик слуге на Се, постаишп сличан намп — људнма (Филпп. 2 6—8). Сједињење природе божанске е природом човечанском, бесконачног и нествореног са коначним и створеним, беше по Сина Божијег нонижење, јер се тим еједињењем потчинио условима створеног, ограниченог бића. Пребогат божанске силе и славе, Христос је нас ради осиромашио ; крај свеколпке могућиости да влада и господари, Он вшне него нко други беше изложен бедама, невољама, страдању и хулењу. Хрпетое се рађа као обично дете, при рођењу нема дома ни колевке. Он ! растијаше и развиЈаше се скоро исто тако, као и сви људи. Тридесет година Господ створења п Господ славе — живи