Srpski sion

Б р . 21.

„СРПСКИ СИОН."

\

С тр . 325.

на земљи у дубокој неи:<весности, у дпв ној поелушности према двема смртним лнчностпма, које је удостојпо назвати Сво јим родптељима. И кад је настунио на по ље јавног и општег рада — шта ? Он, Светп Бог, долазећп да просветп људе, по Себи свет и чист, заједно с грешнпцпма приклања Свој врат руци човека Јована. Заиста се морамо дивити скромпости Јована Крститеља, који не примаше почастн од стране својпх савременика, већ сву славу признаваше и одаватие Хрпсгу. Али је скромност љегова слаба у уиоређељу са скромношћу Христовом. Као једпнородни Спн Божији, у ком се налаза ше сва пуноћа Божанства (Кол. 2, 9), Христос не прпписује Себи славу Своје науке и Својих дела, већ Богу Оцу; кад учаше, — Он говораше, да је наука та онога, који га је нослао ; чнњаше лп чудо, — Он и опет говоратпе, да му је Отац дао власти та дела чинитн. Он једнни Господ п Учитељ, — на колепима. као слуга, служи Своје ученике, пере им ноге, што може бити не би учпнно ии један од оних сиромашних и незнатних рибара. Како скроман и трпељив беше Христос Спаситељ у опхођењу са свима с ученицима и невернпцима, с друговима и непријатељима! Као што се пророку Илији блнзина Бога изјављиваше не великим и силним ветром, који раздире горе и обара стене, не земљотресом и жестоком ватром, већ цровејавањем тпхог ветрића, тако се пзјављиваше и показиваше она и у Христу. Он проннкнут жарком љубављу, не имађаше бурне струје страсних тежња, а још мање безобзирпе строгосгн ,• из Ње говнх речи и дела нровејаваше одисај ми ра. Он трске стучене неће преломнти и свјетпла занаљена неће угасптп (Мат. 12, 20; ср. Ис. 42, 3). Скроман и прпјатао,

с пеобичннм трпењем подносно је неправду и слабост људску. Ко, осим Христа, нодвргаваше се тако жестоком и неираведном гоњењу ? Ко је, као Он, трпео клевету, злобу, иодсмех, често и од стране оних, којима добро чпњаше ? ГБега називаху лажом, другарем грешника; науку му држаху да је богохулна, дела да су му безакона, чуда Његова — ђаволска? Шта вшпе од људи, који му ближи беху, од ученика ГБегових, један га продао непрнјатељима, други га се одрекао у најтежем тренутку живота ББегова, остали га мало нојимаху и у добу највеће несреће оставише га самог, разбегавши се од страха и бојазни. Ко, осим Христа, покрај неверности п неблагодарности народа, према издаји Јудиној, одрицању Петровом, злоби п издаји непријатеља, суровостн војника, ко, велимо, показиваше тако царска спокојства н безграничног трпења? ББега предају страшним мукама, убрајају га у грешнпке, мећу га у ред разбојнпка, ругају му се, иљују му у лице, бију га, — и Он трпљаше све то ћутећи и не отварајући Своја уста. И кад га суровн слуга удари по образу, Он му само скромно одговорп : „Ако сам што зло рекао, докажп ми да је зло ; ако сам добро, зашто ме бијеш" (Јов. 18, 22). Ученика, који се три пут одрекао ББега, пе укорава ннти га строго казни, само га тужно погледа. Па и самог издајника Свог не осуђује, већ му просто вели: зар иољуицем издајеш Сина човечија ? Шта више, у сл\чајевима, када је свом тежином божанске огорчености карао лицемере, када му срце при погледу скрнављења свега светог препуњено беше тугом, и тада не беше у Њему ни сенке личне злобе и раздражености, карања Његова потицаху ие из злобе и непријатељства, већ из љу бави и свете ревности. (Наставиће се.)