Srpski sion

Б р . 28.

„СГ1ТСКИ СИОИ."

С тр . 439.

ности своје и чим се бол.е спремио за решавање специјалног животног задатка свога — онда, имајући у виду узвишени задатак, што га калу1)ер у животу има да извршује, за онога, који се решио, да се посвети чину калуђерском, заиста је нужно и неопходно, да се за рана спреми и оспособи за нримање тога одличног чина, те да онда, када у чин ступи, може свесно и разумно, ревно и успешно, вољно и одушевљеио извршивати онај задатак, за који је позван. Калуђер је свештеник и служитељ олтара божјега. Од онога, који носи на себи часну и одличну одећу свештеничку, сваки с правом очекује, да му је дух просвећен науком, а срце и душа украшена врлинама—па каква је срамота, каква иронија просвећеног 19. века, када се не ретко нађе калуђер - свештеник, кога истина реси часна свештеничка одећа, ал разум му је таман и непросвећен, образовање оскудно, ограничено ил иикакво, душу му не разгревају никакви идеали, срце му не украшују никакве врлине већ нађеш пустош и таму у целој духовној природи му! Зар не смета таковоме она часна и одлична свештеничка одора? Зар се кад-што гдекоји не стиди свога свештеничког обележја? Зар — у додиру са образованим људима — не падне тешко многоме, што по својој спол>ашности мора да иредставл,а нешто — а у духовном иогледу је пико и ништа! Зар се сме допустити или даље трпети, да свештеник-калуђер, који је у сталешком иогледу и био и данас ј есте међу првима — буде у духовном ногледу, у образованости — међу последњима! Зар над калуђерима, тим негдашњим јединим иредставницима. културе и нанретка да се растресају сви нижи сталежи умним надмоћијем! Зар некадањи смели пионири и ревни шириоци просвете — да чаме данас у мраку пезнања! ? Не! Сталеж манастирских калуђера треба: или иросветити, или укинути! Рекосмо, да је калуђер служитељ олтара божјега. Може ли верно, одано и у опште као што треба Богу служити онај, коме разум није просвећен науком о Богу, и коме срце и душа није испуњена свесном љубављу и .оданошћу ирема ономе, коме служи. Може ли се замислити служба,

да служитељ свога Господа, (господара) не познаје! Каква је служба без свести и разумевања! Може ли бити срдачног учешћа у молитви, ако молитву не пропраћају чисти и свесни појмови о ономе, на кога се молитва управл.а! Зар се одужи дуг Богу и оснивачима светих задужбина, ако се Богу у славу, а оснивачима у успомену — без душевног учешћа, без свести и разумевања — односне молитве и службе механичио очитају и одслуже! Зар је право, да се механизмом одговара завету славних оснивача манастира, који нам аманет оставише, да нам молитва и жртва Богу буде свесна, чиста и срдачна, па у награду за такове молитве и жртве подигоше нам и обезбедише манастире земним благима на вечита времена! Не! Служител. олтара божјега треба да иознаје Бога, науку божју, веру и цркву своју — јер ако то не познаје, није ирави служител> олтара божија, већ.несвесни, механични, грешни и недостојни работник, коме није места у св. олтћру божјем. Без богословских наука: без познавања вере и морала хришћанског, без познавања цркве и основа, на које је она положена, без разумевања језика, којим она разуму и срцу говори, без познавања њезиних основних уредаба, ирописа и обреда и најзад — што је главно — без развијене религиозне свести и искрене оданости к делима иобожности — нико не сме узурписати име свештеника и служитеља олтара божјега! Из свега тога јасно излази, да подмладак, који жели временом монашкичин на себе примити, треба у нарочитој школи да стече : а) најпотребније онште човечанско образовање, б) стручно богословско знање и — будућем нозиву и чину свештеничком — схо,ано хришћанско васпитање, а уз то, пошто је монасима још задатак, да чувају св. задужбине, да управљају и рукују са манастирским имањем —■ в) да стеку у истој школи иотребна им економска знања, да и у економском иравцу евесно и рационално делати могу. Образовање и васпитање манастирско-монашког подмлатка у наглашена та три иравца не може се оставити случајности и неизвесности, не може се иоверити — као до сад — појединим манастирима, да они у кругу своме сваки своје питомце образују и васпитавају — него се мора нарочита монашка школа основати, где ће одабрани, даровити нитомци, под руководством ваљаних стручних учитеља, по добро смишљеном