Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

ти је штете, јер сваки хоће твоје незнање на своју корист а на твоју штету да уиотреби. Смем ли те, брате, -запитати: кад иолазиш радосније на иосао, на љиву и кад више урадиш, кад ионесеш што у торби шги кад ти је иразна торба 1 Знам да ћеш ми одговорити: боље је и црн комад у торби, него иразна торба. Тако је и са знањем. Боље је и мало знања него нимало. С' тога нри свршетку ових искрених речи, У Новом Оелу на св. Саву говорио

очеви и мајке, пастирском вас љубављу мол:им и иреклињем вас светом сени нашег просветитеља Саве, да свим жаром ваше очинске и материнске љубави настојите, без оклевања и одлагања, да им чунате отровно биље и бодљиво трње из њиве срца дечице ваше, да ју преорете страхом Господњим и засејете по њој семе знања потребног, како се не би у позније време улегли у њих змије и јакрепи љути, иа и њима и вами отровали живот. Амии. Јован Малушев, парох.

НЕ МОЖЕМО ОЋУТАТИ.

ожићна носланица Љегове Светости, нреузвишеног госиодина патријарха Георгија, одликује се и својом риторском формом и красном садржином, како свога ирвог, догматичког, тако и другог, поучног дела. Догматичко-философски ноглед, у њој, дубок и бистар; покретање на веру и побожност снажно, подржавање у вери и нобожности успешно; л>убав к православљу силна, а старање за Српство — велико и одлучно. Утисак посланице, у целости својој, неодол>ив. II верни народ, који ју је год у храму божјем на божићни велики празник чуо и саслушао, изашао је из храма пуније душе и срца. Осетио је у души својој побожно подизање к небу и Богу, у срцу љубав к иравослављу, а у целоме бићу своме понос српски. За то је божићна посланица св. патријарха Георгија и иримљена к срцу, а од срца вернога народа и нобожнога за . то се и чуло клицање: живео св. иатријарх! Божићна иосланица св. патријарха примљена је пајповољније; допала се народу; али се за то баш, чини се нама, није допала некој гесподи новинарских редакција. Та за Бога, и они су православни и Срби; па у место да се и они зарадују, кад народ поуку свога Архипастира прима са задовољством и радовањем православне му душе и српскога срца, на ако пм то партајским рачунима и не годи, да бар то мудро прећуташе. . . Не; они се ради тога растужише, сневеселише и — забринуше. Савет учинише родољубиви и закључише у иравослављу своме: ,,ваља нам сада, по што ио то, иснаралисати иовољан утисак божићне по-

сланице; јер и ако то ие буде у интересу побожности, иравославља и Српства, биће зацело у интересу -— с.транке." И тако би закључен и наиисан један подугачак уводни чланак, да се њиме баш заврши г. 1893. Кад би тај постуиак имао бити само доказ њихове конзеквенције целог досадањег рада, могло би им се и опростити, што њиме завршују годину, на рачун зар, да ће од нове године више и зрелцје промишљавати о томе, шта је задатак свесне и разборите, солидне и родољубиве оиозиције, до којих граница њезин рад може бити у служби општег добра, а нреко којих прелазе у службу против вере и цркве. Но ми тај обрт не можемо још за сада иредпоставити; не можемо све дотле, док не буде доказа, да су се господа оканула зла, и у злу — надметања. Па чиме се сузбија добро расноложење наставе према Архицастиру; „добра. воља међу људима"? Нрви, догматични део посланице игнорује се ,,Евином јабуком", а други, верско-нацијонални део, иерсифлује се „божићномздравицом." И иапослетку се баца дрвље и камење иа Архипастира, јер и не спомену грађаиски брак и борбу против њега. Дотична госнода. 'кад су испуњавала седам ступаца свога органа, нису баш ништа мислила; јер да су мислила, не би наиисала оно, што с једне стране убија општи интерес, а с друге стране што доказује математички, да њима није сгало ни до вере, ни до цркве, ни до