Srpski sion

Б р. 18.

„ СРП СКИ СИОН."

Стр. 283.

љубите, заповеди моје држите". (Јов. гл. 14. ст. 15) * % * Ето, то је превод Милорадовићевог катихизиса, који је заиста могао, особито пре сто и неколико година, потпуно одговорити ономе, чему га је писац његов наменуо, само да је написан био народним језиком. Овом приликом не можемо, а да се не сетимо речи некога Димоника, којим нам је свој ириказ овога катихизиса пре 2 године завршио: „Заиста би вредио било знати, да ли се веронаука наша по овој књижици у новосадским школама, за које је по наслову своме и намењена, преда-

Б Е Л Е Ш К Е. — (Утецај брака на прима&е епископске хиротоније. ) Пита нас један брат: ча што се нисмо осврнули на примедбе, којижа с извесне стране пропратнше ]февод једног одељка из Чижманова „ЕћегесШа"-а. Због њихове апсурдности. Но пошто видимо, да се доста наших читалаца не разбирају у нравним питањима, ево две три на те примедбе, у колико се тиче „научне" њихове стране (јер на личне насртаје не ћемо да одговарамо, пошто нам се чини, да нам они иду у хатар). Само ћемо на две нримедбе рефлектовати, јер остале су очигледне, немоћне и беспредметне доскочице. Прво нам се замера што се иозивамо на римокатолика Чижмана. Али, нек узму на ум та госнода, од каквих су они органа тражили санацију тобожњих повреда каноничког нрава. Ваш од оних, којима је за цело боље познат и код којих ужива већег угледа од нас цитирани нисац, од епискона смоленског и патријарха антиохијског. Позвали смо се на писца, чијим сггисима иризнају научну вредност и нравославне канонисте, и често се на њега нозивају; позвалп смо се на један одељак његове књиге, у ком је тачно наведен хисторијат постављеног нравног питања, који сам по себи, и без закључака ауторових, убећује нас које су дедукције коректне. Па најпосле кад би тај канониста неправославне вероисиовести био тенденцијозан, он бп био на страни целибата. Но да је Чижманова пнтериретација коректна, ово доказа и у |

вала? Ко ју је предавао и с каквим успехом? То би се дало ваљда докучити из архиве данашње новосадске гимназије или магистрата, у времену после 1765. Даље, вредно би било знати, како је латински текст иревео протопресвитер карловачки 1 и да ли можда сам рогобатни и деци и народу неразумљив језик црквено-словенски није био узрок, или је друго што било узрок, те овај катихизис у први мах није био примљен." („Срп. Сион" бр. 22. ех 1892.) 1 Нревод овај, о ком се говори у РајЛевој „Историји катихизма", није нам лоред најбоље наше воље могао доћи до руку, он би нам без сумње ову радњу био и олакшао. Прев.

тумачењу најауторитативнијег тумача каноничког права правосл. цркве, који је био патријарх антијохијски. При крају тумачења канона 48 трул. сабора вели Ђалзамоп: ДГошто се у многим номоканонима налази Јустинијанова новела, која одређује, да се на епископско достојанство не поставља, ко има жену или деце. иначе да се има свргнути, о чем је било на више места говора: рекли смо, да је та новела застарела, што не улази у Васшшке, а овај је канон у унотреби као и друга новела имнератора Господина Лава философа, коју читај да то јасно одређује при крају: Наше Величанство, по божјој милости, налази и сматра за достојније покоравати се божанским нрописима, те нубликује (овим) у сугласју с истима, закон, да свако, ко је достојан еиископског звања, без обзира има ли деце, може исто добити. Овој одредби противан закон, за казну самовоље, нека се у будуЛе забораву иреда"'. Налазимо и ту исто, што и код Чнжмана, само у краће. Нећемо дакле у унију. А што се тиче тврдње, да закони Јуетинијана Великог, „који на исгоку, тако рећи, важи за свеца", дерогирају законима Лава философа, који јеиу самој ствари отпадник од православља, иста је управо редак јуридички иои зепв. Дакле „1ех ро§1;епог иои с!его§'ак рпоп". Парадоксност ове тврдње на,јбоље ћемо илустровати овим ]гримером: 537 издао је Јустинијан 74 новелу у ногледу брака. По њој: 1. Виши сталежи до сенатора и илуетра иорају склапати бра-