Srpski sion
С тр . 551.
вагу правде и награђује се по делима. За то све што говоримо и мислимо, треба да говоримо и мислимо тако, како души нашој неби штете какве учинили, јер шта нам вреде сва блага овога света, вели свето Писмо, ако душу нашу кроз то изгубимо. Чули сте како у песми народној саветује Јевросима мајка свог јединца Марка: „боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу". Огрешиш ли душу своју разгњевиће се Госнод твој и предаће је мучитељима вечним, као што си чуо у данашњем светом еканђељу. (Мат. XVIII, 34.) Јелте, хришћани драги, да има везе између речи прочитаних и нротумачених нророком Да-
нилом, и између приче, коју у еванђељу данашњем чусте. Јесте, избројани су дани наши, избројане су све жеље и помисли наше; до нас самих стоји хоће ли та дела, жеље и помисли наше измерене на вази иравде привести иас „лаке" или „тешке" к Оцу небесноме; хоће ли душа наша раздељена од тела свога стати чиста иред Судијом Свевидећим и стећи нам име „келш" у царству Љегову. На нама је дакле, браћо, да не буде само везе између тих речи и нриче, но да имајући их на уму свагда, увек радимо ио њима да стичемо блаженство, које је највеће благо и овога света и онога! Амин. Дане, свршени богослов.
V
ЈЕДИНСТВО РОДА ЉУДСКОГ. [Из дела: „ВИзПзоЉе 8сћбр?ип§;зЈгезс1псМе" од др. Ф. X. Рајша.] Превео Ђор^е Летиб, ученик св. богошговије. (Свршетак).
Да на то одговоримо, морамо се позвати на искуство о нроменљивости специја и постанку варијетет^ и раса код других органских створова, нарочито код већих животиња. Доиста опазили смо да променљивост врст^ није неограничена, али се те граниде услед Дарвинових испитивања прошириле већма, него што су то некоји старији зоолози мислили. Приметили смо, да се неке врсте већма мењају него друге а наЈВише оне, које се могу најдаље на земљи размножити; а и код оних животиња, које човек храни и негује, променљивост је много већа, него код дивљих животиња, које су понајвише на нека места ограничене и да су диференције највеће код оних животиња, које су од памтивека заједно са човеком. Код пса, говечета, овце, козе, исто тако код поврћа и воћа варијетета сваке врсте много је више и много се већма разликују, него код човека. А кад ми највеКу шромену иалазимо код оних органских сшворова, који се највише расиросшранили на земљи, шо о човеку можемо шим ире шврдити, да се и он врло мења\ јер на земљи нема ваљда ни једнога месша, где човек неби могао сшановаши или ба/рем достеши. „Не може се порећи", вели Вајц (АпШгоро1одЈе I. 215.) „да иста људска племена могу живети сукцесивно у разним климатима и да су од чести доиста
живела, а то животиње не могу; да се цео начин живота и сви спољни утецаји, којима је једно и исто племе изложено, могу мењати и да се доиста мењају, што код животиња нема; напослетку, да једно исто племе може проћи кроз разне ступњеве умне културе и да то доиста и чини, код животиња пак то не бива. Ако је нрема томе делокруг човечји са тим утецајима много већи, него у животиња, неће бити против природних наука ни то, да је и разноликост његове спољашњости мање ограничена, него у животиња". Ми морамо свакако сматрати то размножавање људи са једне полазне тачке преко раз них крајева земљиних, као постепено и полагано, да се климатични одношаји нису на једанпут знатно променили, јер је само тако могућа аклиматизација. „Ако прелази у друге климате бивају постепено и у дужем простору времена", вели Пешел, „без сумње једно исто племе може у свакој зони земљиној живети. Јер нико не пориче, да је Инђанин чисте расе, бшо да је он из Бенгалије, или из Мадраса или из Синда или из ма којег места у својој жаркој домовини, порекла аријског као и стари становници Изланда, и да су непознати претци оба ова народа морали у заједничкој отаџбини живети. Сви етнолози слажу се у том, да урођеници Америке, изузимајући ваљда само Ескиме,