Srpski sion

Стр 58

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 4.

ственоет. Ова коначна еинтеза, то је вера, гледање нстнне од чега је нераздвојан чист и свет, радостан и весео осећај — онај што га називамо љубављу, као што вели и апостол: ко не зна не љуби, и ко не љуби не зна (Бога). А средишна тачка наше свести кроз све њене Фазе, суштина духа коју можемо нознати, јесте воља. Она сачињава нашу личиост; без ње би био човек ириродна ствар, а не створ Божји. За обичпе људе, обичне богодане дарове, међу њима слободну вољу, даље пеговати с нужним обзиром на све потребе организма по методу од законодаваца и добротвора рода нашег прописаном, зове се васпитавати их за словесну заједнипу са осталом браћом својом овде на земљи. А начин л,уди виших од врсте оних, који се не задовољавају само тиме, да узму нросто на знање појаве у свету око себе, него с погледом на најсавршенији склад и симетрију у васеленој с ноља, и дух свој изнутра, што очевидно није самотворан, него су обоје, и космос и микрокосмос, зависни од неког таког духа, независног, ансолутног, те схваћајући кад имају бића времена, коначна, безбројна, да мора бити и једно,бесконачно, вечно биће, — метод ове малине и.збраних, да траже срећу своју у унаиређивању највишег стања и ступња свести изнад логичког, дискурзивног, снособности иитуиније, по којој ми умно гледамо Лепо, Добро и Истинито лицем к лицу, живо и силно, јесте тај, што се труде, мимо обичне људе, узвисити се над својим ниским, органичким потребама. те жртвују ове посвећујући се искључиво веџбању оне, Интуиције, не би ли задубљени у себе, докучили тајну вечног бића и иепромените судбине. И ето у томе, у напуштању и запуштању нижих прохтева нашега тела и њихова намирења, у одрицању од законитих чулних угодности отуда за увек, а зарад оне најглавније сврхе и среће, зашто се сматра усавршавање највиших духовних и душевних моћију и упражњавање у свакој човечанској врлини — у овоме и јесте значај, суштина и начело аскизе и аскитизма но грчки, а словенски подвизивања и подвижништва — слично као што су у

старо, незнабожачко време, да би задобили и задржали у борбама им потребну снагу, издржљивост и окретност, грчке атлите за то се нарочито спремали уздржљивим и умереним животом, што се првобитно и називало аскизом и по чему су се хришћански аските сматрали као такођер атлите. Даље, могућност овог потчињавања и жртвовања једних способности и прохтева другима основана је канда на неком општем природном закону, јер има места гдегод ваља да се постигну знатни иослеци у корист и каквог иначе чуства а не само религиозног, на које се по нревасходству односи аскиза. Отуд штогод се учи нада већини тешко за то, јер ученик мора дотле да се одриче и лишава обично неких угодности које моментано већма пријају његовој нарави па макар то био и нерад, те се и вели да је наука мука. Ипак је толики радо подносе — разумљиво: зарад будућег већег добра мање тренутно прегоревајући Али, најпосле, тако изгледа, да и више лежи у самом корену нашег бића, које чини аскизу још разумљивијом. Има без поговора, има у човеку прави инстинкат за самоодрицање и презирање наслада, кињење и просто мучење свога тела, почем с једне стране ни дивљаци, који немају тако развијене умне силе ии верско чувство, нису без својих подвижника, а с друге стране просвећени чланови најнапреднијих раса, образују дан данас често добровољно и не из религиозних побуда међу собом друштва, клубове за уздржавање од незабрањених уживања, и спортове који им налажу ништа мање него пријатне дужности и сама одрицања. Тиме се пак оглашују патње и страдања као елементи моралне човечје величине и услови да се изазове и покаже што је најбоље и највише у њему; и нраво је рекао онај да се слично у злу мора прекалити сваки ко је рад да заслужи венац као што мора кроз ватру и испод чекића и длета проћи грудва руде, од које ће да буде златна круна и комад мермера одваљен у мајдану од кога ће да буде леп кип. Рег азрега ас! ае1га. Да се обазремо у кратко, за боље разумевање аскизе на њену историју и у-