Srpski sion

Број 4.

Стр. 57. Г ■ т"~

био предао по иредању. 0 томе желим да предајем. Ми сви слажемо се у томе, да је Сава, данашњи угодник Божји, не само као таки, него и као човек један од пајвећих синова нашега народа, судећи по главном раду његовом, ономе, разумем, на пољу црквеном и просветном, којим је спремана снага и величина Немањићке Србије, послеци му сачињавали јој сјај и чар бића кроз двеста година и на крају преживели славу њену, будући, према природи својој, трајнији од свега земаљскога и вечни као сам дух, којега нечат и карактер на себи посе. Ако се сада запитамо, шта је давало Сави, срцу и души му таку чврстоћу и нздржљивост воље његове, да истраје и устроји за векове бесмртно дело своје, ја мислим да нећу иогрешити, кад кажем да су то биле, осим других највиших снособности људских у њега, нарочито две нраво апостолске врлине, којима беше богато обдарен од Бога и Промисла, вера и љубав хришћанска, — вера у Бога и Срп ство и љубав према њима, ио чему је и био неумораи за добро не своје лично, него, са свим пе себично, за добро народа свога и нашег. У томе је сва велика тајна његових успеха, епохалних успеха. К'1ица за добро, као клица за зло усађена је човеку од рођења: њу је он дужан даље да развија односно да угушује с помоћу своје слободие воље, која се у њему такођер с годинама буди и бива нредмет неге заједно са осталим способностима, као и она сила, која управља његов целокупни, нарочито умни и моралпи напредак. До појаве овога моћнога Фактора у васпитању, слободне воље, или не образујући је у питомцу и не настојавајући да се оснажи — иде све како хоће: несвесно и споља утичу прилике мало иогодне за виши душевпи развитак иа првобитпу копституцију са замецима и добра и зла како ју је дала ирирода. Па тако једно јадно биће, остављено да нусто расти, бујају у њему писке страсти и нагони, ометајући собом нежно и благородно семе као горушично, Моралног Чуства, дато свакоме као дар свише на рођењу, а памењено да се разграна у велико дрво живота.

Но како ће кад кукавац није никако имао прилике да чује од мајке своје или од своје браће о Богу и његову страху, о бесмртности и души, те да се доцније кроз цео век свој у име тога а у наступима беса сваки пут сам тргне и собом удави звера , свога одмах на номолу, као што је кадар и чини онај коме су из најранијег детињства вазда предочавани највиши мотиви за рад што их мога да схвати, и поступно му буђено Морално Чуство и сазнање о Дужности — Савест, која у свакоме епава, . нешто што свесно изнутра суди о свему на свету, снага која контролише и управља саме његове мисли и дела, учен да је нај већа срећа кад се нађе ко постојано тражи само оно што је истинито и добро. Тада, и једино тада, а не пре, може човек биги удостојен имена свога, морално и религиозно, пред Богом и људима, одговоран за свој рад. Тада истом стреса оп са себе звера и издиже се на висипу бића сазданога по образу и подобију, слици и ирилици Творца васелене У овоме је дакле алФа и омега, ноче тав и свршетак, темељ и круна свега васпитања, узетог у најпространијем смислу, по чему човека васпитава читава околина његова, природа и друштво, где постају и иостоје у ту сврху разноврсне устапове, црква и школа, правосуђе и закопи државни, а сврх свега јавпи морал и ипстппкат за добро, који иадамо се и надајмо се, по правилу креће укунни живот људски у напредак. Па тако снреман и вољан. у складу са самим собом и с Богом, увеџбав према приликама армонично све три стране свога бића, Физичку, умну и моралну, постаје двоножац користан члан вишег организма, народа и државе, а без о.нога измече, страпо тело које друштво и целипа као непотребно измеће из своје средине. Ја немам каде развијати овде сву теорију људске нрироде и снособности његова духа, тек у кратко могу рећи но штогод за оио о чему говорим Свест наша почињући са иростим осећајем, раздваја се но том па умну и чуствепу страну са више ступњева. који одговарају један другом, да се на крају онет споје у једпој потепцији, сили, што нреставља највишу умну чу-