Srpski sion

Бр 26

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 411.

свјетски кнезови и господа, коју је Бог научио, не допуштају таква трговања са светињом и незаконита постављања рђавих прелата за народне пастире А то би се најлакше постигло, кад не би допуштали, да се милосгиња њихових отаца (добра, која су дали црквама и манастирима) непоштено троши, па кад би их узели нод свој надзор и бригу, да се више с њима не тргује. Али од те свете моћи, да се уништи тај гријех, одвраћа кнезове и овјетовну господу то, што су заслијепљени лицемјерством свећеничким, те се не мијешају у такве важне послове. Даље их задржавају свјетске везе, добро држање с духовним лицима, а најпослије пријече их у томе свјетске бриге и насладе. С тога је најбоље треће средство, а то би било, да, опћине не издржа вају свећенике, који јавно тргују светињом и раскалашно живе". Хус није позвао у помоћ свјетовну власт, што је можда, имао неке циљеве, већ је то тражио, јер је то, ио његову увјерењу, било добро за цркву, Хус је желио тиме само добро цркви, јер сво морално стање у средњем вијеку добијало је свој правац од свећенства, а пошто је оно било у свему без наравственог осјећаја, такав дух дише и у свему средњевековном друштву. Почев од папа који су куповали пријесто „св. Петра" баснословним давањем и подмићивањем, а кад им је за то једино требало, да уђу у вољу какве озлоглашене жене, која је све држала, па и цркву, у својим рукама, дакле од папе као највшие главе у цркви, па до ипођакона све је долазило до власти мићењем. Па како би могли такви свећеници, да што ураде за онће добро. Кардинали, који су свој шешир добили и сами подмићивањем каква пане, употребљавали су своју моћ; да истог папу сруше, а нијесу бирали средстава при томе; затвор, трговање, убијство све је то код њих вриједило. Бонифоција VIII. у борби са свјетском влашћу издаје кардинао Колона. Паства код таквих пастира морала је бити покварена, а вјера јој је сва била у спољашности и као иошљедица њезина јесте онај фанатизам, који је оне, што су се дизали на то зло и више појимали значај вјере, нрогањао и слао на ватру, кидао им месо, жегао их усијаним гвожђем, окретао на точку, одсијецао 1лавне удове тијела и т. д., а све је то било тобоже у част вјере, због чега је и постао израз „аи!о <1а

Ге" (чин вјере) у Шпанији за ломачу, на којој су издисали „јеретици", потнаљени од грђих и правих јеретика. Такву је стању ваљало тражити лијека. Хус га је тражио онде, где је мислио, да га може још наћи — код оних синова црквиних, који су још остали вјерни установама црквеним. А што су ти синови били свјетовна лица, с тога Хуса не треба осуђивати, јер треба узети у обзир тадашње неправилно стаље ; да је видио, е ће му Рим помоћи, он не би позивао у помоћ световњаке, да бране оно, што је дужност свећеничка. Он се у томе не може усноредити Лутеру, јер је Лутер сву цркву предао у руке државне власти, а Хус је само тражио. да се ради бољег чувања црквеног имања и поштени свјетовњаци брину око тога уз свећенике. На то су га прилике нагнале. 5.) Хус је био прави хришћанин и све, игго је год радио, није ишао за цолитичком слободом, није му било гла,вно, да брани своју народност, већ је све радио за хриш&анску ввру. Он је умро само због своје хришћанске правде. Хус није био јеретик, јер није ни један догмат обарао, а све осуде, које му је сабор давао у погледу догмата, биле су неоправдане. Он сам вели, да су му подметали оно, што он није учио, већ са свијем нешто противно, или ако нешто учи, а није право, није држао, да га нико не треба да учи, већ је молио сабор, да му растумаче истину. Сабор је Хуса већ у напријед прогласио за јеретика, па га је као јеретика на вјеру позвао у Констанц. Но кад је сабор видио. да Хус није јеретик, да сиасе свој авторитет и да не повуче своје ријечи: „Хус је јеретик", тражаше од њега, да опорече јеретичке заблуде у ота^е, па макар их и не било у ствари. Краљ Оигисмундо, коме је од стида црвен ударила у лнце, кад је видио, е ће Хуса спалити, а он му је обећао још у Чешкој, да слободно дође на сабор, рече му: „За што се, Јање не одречеш од свијех лажних наука, за које велиш, да ти их свједоци неправилно приписују? Ја бих се врло радо одрекао, од сваких заблуда и заклео, да се више никакве нећу држати, алп то не значи, да сам је се ирије дршао." Хус одговори: „Господаре краљу, то не значи ријеч одре&и се и . Сабор је опет тражио, да се Хус одрече „лажне" науке, али он на све ријечи не одговори ништа више, већ само