Srpski sion

Отр 222.

„СРП СКИ

СИОН."

Б р . 14

бити са душом деде њихове, остављају Богу; на кад то чинити могу и сме: за што да. онда ие могу и не сумњају, зар они не верују да би Бог, који „рани птице небеске, које нити сеју, нити жању, нити сабирају у житницу," хтео, па и могао хранити, па и одранити децу њихову? зар они сумњају, зар они не верују, да би Бог, који „одева траву и љиљане у пољу, који се не труде, нити иреду" (Мат. 6., 26 — 30.) хтео и могао оденути и од неногоде заклонити тело деце њихове? Ако назарени збиља у то сумњају, тога не верују: то како онда да се схвати и разуме ова њихова „вера." Када је „једна депутација назарена дошла мин предстеднику, да га моли, да се Назаренима дозволи, да се према закону о слободи вероисповести црквено органишу," те када је исту депутацију мин. председник, знајући да назарени од оружја зазиру запитао: „шта би назарени чинили, да непријатељ нанадне отаџбину? — одговорио је вођа депутације: „Бог нас не би оставио, он би нам помогао и заштитио нас." („С. С." 1897. бр. 45. „Белешке") Није ли ово и одвише велика л јака вера?! Свакако је ово вера јача и већа од вере, да би Бог и хтео и могао у животу одржати и сачувати тело дечије и без неге роднтељске. Та кад зећ назарени верују и веровати могу, да би Бог тело и живот њихов, жпвот одраслих, зрелих и неразумних, а уз то — ма и малицко само — грешних људи сачувати и одржати хтео и могао, а да они сами баш ни прстом не макну: за што да онда не ве РУЈУ 11 веровати не могу, да би Бог још и ире хтео, а својом Божанском силом могао сачувати и одржати тело малене, нејаке, а уз то невине дечице? — Назарени могу и сме да „оставе", да иовере Богу детињу душу и своје тело; али детиње тело и своју душу већ не могу н не сме Богу да оставе и повере, за те морају сами да се брину и старају! Ми знамо да је Израиљ био народ Божји и да је Бог обећао преко слуге и избраника свога Мојсија народу своме, „да ће бити непријатељ његовнм непријатељима, и противник његовим иротивницима" (II. Мој. 23., 22.) Па норед свега тога народ Израиљски није смео седети скршгеним рукама онда, када га је ненријатељ напао, него је имао са оружјем у руци уз помоћ Божју са непријатељем војевати. Но назарени као да су Богу милији од избранога

народа Израиљскога јер они ето, могу скрштених руку изгледати и чекати нобеду непријатеља својих — с неба, баш као Израиљци ману! Кад, дакле, дете живи и живети може, управо мора животом својих родитеља, то оно не може и не сме живити само телесним, него и духовним животом. Живећи телесно у и са животом својих родитеља, дете и духовно живи у и са животом својих родитеља: дакле, дете живи у и са вером својих родитеља, тако да долазећи, односно ношено на крштење, дете не долази, не доноси се без вере, него долази и носи се у и са вером родитељском. И доиста, прав. црква крсти децу управо на основу и за веру ЊИХОВИХ родитеља. (Наставиће се.)

Допис. У Сантову , 30. марта 1899. г. Народу овдашњем дала се и опет прилика, да јавно манифестује како је искрено и са иуно љубави одан и привржен светој вери православној, коју за прадедовску веру сматра. У вторник 23. марта пред вече, скупио се био силан народ у двориште Јакова Проданова, а остали који нису могли у дворишту места добити стајали су на улици, очекујући нравославио звоно, које су побожни и родољубиви Бајци поклонили Сантовљанима. На лицу сваког присутног могао си читати велику радост што им звоно долази, а уједно и нестрнљење што га већ нема. Кад се најзад указаше кола са звоном на њима, бурноч и одушевљеном клицању: „Живео" не беше краја. Клицање ово односило се на честитог, Србина Сантовљана Баришу (Вартоломеја) ЈелиИакоји је звоно на својим колпма из Баје донео. Како се кола у дворишту зауставише, Бариша се исправи у њима и иодигнувши крст, коЈега је такође као поклон из Баје донео, проговори јасним гласом: „Људи и браћо! Ево вам Бариша Јелић доноси крст православне вире за спомен!" — на што се народ одазва са громким и дуготрајним: „Живео!". Одмах затим оставивши крст и руком показујући на звоно рече: „Људи и браћо! Ево вам Бариша Јелић доноси православно звоно за спомен !" Иза ових речн, уз громко и одушевљено клицање скунљенога народа, скннуше звоно с кола, и неколико га људи уздигнуше помоћу пре-