Srpski sion

Бр. 14.

„СРИСК1А

сиои -

Стг. 221.

односно још мање смисла има тражити и искати од детета — покајање. Јер где је, и где може бити иокајања? Овакако онде, где је и где може бити — греха. На од куда у малена детета греха, и то лична, самостално и самовољно учињена греха?! — Како Христове, тако нарочито апостолове речи тичу се одраслих људи. Тим речима позивпју се одрасли људи, да се спусте до деце, да се пзједначе са децом; да вером и кајањем обделају своје срце тако де буде као дечије; да из срца свога ишчуиају све шкодљиво „трње". које би семе науке Христове угушити могло, да срце своје испразне изливши из њега сву злобу и пакост, како би се у њега благодат крштења усути могла. За то и вели Христос својим ученицима: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско", (Мат. 18., 3.); а апостол позива Коринћане и вели им: „Браћо! . . . пакошћу детињите. (I. Кор. 14., 20.) — Па кад се од одраслог човека захтева, да се „новрати и буде као дете," ако жели „у царсгво небеско ући"; кад се од одраслог човека захтева, да вером и кајањем своје срце спреми тако, да буде као детиње — чнсто и иразно, како би се у њега благодаг св. крштења, та залога царства Божјега усути могла: то има ли смисла и разума од св. крштења одбијатп дете, чије је срце већ онаково, каково се код одраслог човека жели и тражи? Од човека се иште да буде дете, да би му се св кршгење дати могло; а дете се од св. крштења одбија баш за то, што је — дете?! Зове ли се то: водити рачуна о своме раду ?! Мало час је речено, да се од детета не може тражити и искати иокајање јер код њега нема и не може бити греха. Међу тим видесмо, те знамо и то, да дете — па ма и један само часак живело — ипак ни.је без греха, јер се оно рађа у и са прародитељским, Адамовим грехом; и баш тај грех и спира се са човека, и односно са детета водом крштења. Истина, св. тајна крштења има ту силу и моћ дв са човека снере сваку нрљотину, сваки грех, дакле и прародитељсли и лични, тако, да човека из „бање" крштења излази као са свим други, нови, чисти човек; на тако то и бива при крштењу одрасла човека; — међу тим код детета спнра се само онај грех, који је на њему, дакле ирародитељскп, Адамов, а овај се грех

и спира једино водом крштења, и ничим другим. А баш кад би се нрародитељски грех и другим каквим благодатним средством са човека спрати и уништити дао; и кад би човек то друго средство употребити хтео — не би могао, јер су сва благодатна средства у цркви смештена и да рекнемо — затворена, а у цркву се само кроз крштење ући може; крштење су врата, која у цркву воде. Дете, дакле, нема на себи лична, својевољна греха, него има само туђи, прародитељски, Адамов грех. Сад је питање: како „е дете до тога греха дошло ? Ко је на дете тај грех навукао? Дете се — као што је већ речено — у и са прародитељским, Адамовим грехом рађа; дакле дете до тога греха долази путем и преко својих родитеља: отац и мати навлаче на своје дете тај грех. — Па кад је дете до прародитељског, Адамовог греха дошло не својом. већ вољом својих родитеља; кад отац и мати својом вољом, својим делом на своје дете грех навукоше: нису ли они онда дужни или не могу ли бар они својом вером тај грех са свога детета и скинути, збрисати? Знатни св. отан и учитељ црквенп, блажешг Августин врло лепо каже за дечнје крштење: „црква даје деци ноге других, да бп она ишла; срца, да би веровала; језик, да би исповедала." (Шевић — Макаријева „Догматика" II. део, стр. 220.) Шта дакле? Деца и не живе својим телом, већ телом својих родитеља: дете ходи родитељским ногама; рану узима родитељским рукама; једе родитељским устима; шта више: гледа родитељским очима, шта. треба да види и гледа на то упозорзду своје дете родитељи; дете мисли родитељским разумом, шта је добро, а шта зло, то дознаје дете од својих родитеља; дете говори родитељским речима, које од својих родитеља готове прими. Па кад дете телесно и душевно живи животом својнх родитеља: за што онда не може и не сме и духовно живети животом својих родитеља? за што да детиња душа не може и не сме живети вером сво.јих родитеља? Та кад родитељи не могу и не сме напустити и оставити тело детета свога, које је мање важно, јер је трошно и смртно: како да онда могу и сме оставити и напустнти душу детета свога, к«>ја је иреча и важнија, јер је вечна и бесмртна?! Назаренн детињу душу, на име то, што ће