Srpski sion

Сгјр. 185.

Проповед на Цвети. „Осана! благословен који иде у име Господње, цар Израиљев". (Јов. 12. 13.) Што ли се то Јерусалим узбунио, што је узаврео? Каква је то граја, каква вика? Од куд та радост, од куд то весеље? За што су те хаљине по путу нобацапе; за што држе људи у рукама Финикове гранчице? Кога то изгледају, кога чекају? Ко то долази, ко то у Јерусалим улази? Тако би се, л.убазпи моји, питати морали, да смо се на неколико дана нре пасхе, а иоследње године земног живота Христова пашли у Јерусалиму те чули, како народ кличе, и видели шта људи чине. Судећи по клицању народа рекли бисмо, долази — цар, јер се непрестанце чу.је и разлеже радоспо, а громогласно: „Осана, цар Израиљев! Осана, цар Израиљев!" Но да смо и ми изишли на ону улицу, Јерусалимску, којим ће цар тај проћи, и да смо га дочекали и видели, а ми би се чудом зачудили, а у чуду запитали: то ли је зар — цар ?! Тако долази и улази — цар?! Та ако је то цар, а где му је дарска свита нратња господска? где ли су му царске, златне кочије? где ли су му бесни хати, лаки коњици, па да златним кочијама загрме улицама Јерусалимским ? Па где ли мује богата, златоткана царска одећа, где ли круна сјајна ? Свега тога нема, ништа се од тога видети не може. Шта више гледајући га, ми не само да бисмо рекли, да он није цар, него бисмо и то помислити морали, да он није баш ни мало имућнији човек, јер тако кротко, тако скромно, тако понизно не би ушао у Јерусалпм пи један обичан, мало имућнији човек, а камо ли — цар?! Па то да је — цар?! Не, не! то цар није, то цар бити не може. Па ипак — цар је то; цар беше то, који је тако кротко, тако смерно, тако ионизно улазио и ушао у Јерусалим, и кога је парод тако ридосно дочекао и весело га поздрављао, и испред кога је хаљине своје но путу простирао. Али то

није, не беше цар земаљски, као што је то и сам потврдио рекав: „царство моје није од овога света". (Јов. 18. 36). А што је тако хтео ући, па и ушао у Јерусалим, то је од туда, што је сам рекао да ће тако „доћи кћери Сионовој", да ће тако ући у Јерусалим На неколико стотина година пре доласка свога рекао је он преко слуге свога, пророка Захарије : „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска: ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше па магарцу и на магарету, младету магаричину 1 '. (9. 9.) Необичан је, силап је цар то, силнији од најсилнијих; још такав цар пије иа земљу крочио, још такав господар није међу људма ходио. То је пар над царевима, господар над господарима. А да је то доиста необичан, силан цар; да је то свакако цар над царевима и господар над госнодарима, сведочи то, што је њему: „небо престол, а земља подножје ногама његовим." (Дела 7. 49). Има он кола, коње и пратњу, какове ни најсилнији цар земаљски нема, и имати не може. „Облаци небески" — кочије су његове; силни ветрови — лаки коњици, (Псал. 104. 34), а мноштво анђела — пратња је његова. Могао је он доћи царски, у сили и слави, па у нратњу са собом повести „више од дванаест легеона анђ#л&." (Мат. 26., 53.) „Ј1ице је његово светло, као сунце", светлије и од најсјајније крупе царске; „а хаљине су му беле као снег" (Мат. 17. 2.), лепше и од најскупоценије хаљине највећег господара земаљског. Јест могао је и тако доћи, али он тако доћи не хтеде, јер би га тада познали, јер би од њега задрхтали непријатељи његови, те би пред њим ничице ноладали, па му ноге грлили а стопе љубили. Но он је требао бити гоњен, злостављен, мучен, убијен, јер је то од њега захтевала правда, јер је то захтевао Бог. И он је дошао да испуни вољу, жељу очину; на је дошао кротко, смерно и нонизно за то, да га непријатељи његови ие би познали, него да би му се до миле воље иаругали, да би га се најгрозније намучити могли.