Srpski sion

итр. /00.

„(ЈПЈГиКИ СИОН." п

Б р . 46.

житељске (иарохијске и ђаконске) службе опредељен је највишим рескриптом од 10. августа 1868. године. Сходно наређењима односних параграфа дотичне уредбе (§§. 58—61), сваки који има религијозно-моралну и канонску квалификадију, те прописану богословску спрему за ступање у свештенички чин, у односном случају, по епархијској конзисторији расписаноме стечају на извесно свештенослужитељско место, подноси конзисторији своју, потребним сведочанствима снабдевену молбу, за получење дотичнога свештенослужитељскога места. Конзисторија прегледавши молбе молитеља, прииушта к избору компетенте неприпуштању којих нема узрока, те молбе дотичника шиље односној цркв. општини, да ова по њој избор обави. Цркв. ошитина бира између припуштених компетената којега хоће, али да тај избор не нретрпи изаене, захтева се даизабрани добије 2 / 3 у изборној скупштинској седниди присутних гласова. Записннк о тако обављеном избору шаље се на потврду епархијској конзисторији која изабранога потвр|ује, евентуално, ако ни један молитељ не добије 2 / 3 присутних гласова, сама поставља на дотично место онога, којега она налази за најдостојнијега и најподеснијега. Како нак епархијске конзисторије, нису тела која сачињавају савеш еиископски, без права да доносе одлуке мимо епискоиа дијецезана, него су у црквеним и духовним стварима управни органи, којима епискон нредседава, а које и противу воље епископове, а често и у његову одсуству могу да доносе обавезне одлуке, то — и ако у одредбама односних рескриптуалних §§. није назначено и тачво истакнуто — ипак из карактера епископске службе и догматичко-каноничнога односа епископа према ди.јецези му излази, да епископу остаје нетакнуто — на канонскЕм нрописима основано му — право, да из објективних разлога извесну личност не рукомоложи. Посвећења на свештенослужи•гељске чинове, која нису у свези са сгалним постављењем на парохијске службе, обавља епархијски архијереј самостално, али вазда уз претходно или накнадно саопштење епархијској конзисторији. Исто тако и о носвећењима на црквенослужитељске степена извештава епископ надлежну конзисторију. Свештено и црквенослужитеље у Русији поставља слободно по својем увиђењу епархијски епископ. Истина и тамо има епископ

уза се конзисторију, али му је иста додељена ради савета и помоћи, закључци њезини не могу везивати слободну одлуку архијерејеву. На основу канона, духовним регламент^м ироиисани су изаесни захтеви за ступање у свештени чин. Према томе: 1.) не могу се посвећивати за свештенослужитеље она лица која нису добила богословску спрему у духовннм заводима, евентуално која нису изучила књиге о вери и закону хришћанском, те којима су непознате дужности свештеничког чина; 2.) који се жели посветити свештеноме чину дужан је приказати сведочанство од парохијана, да га знају као добра и морална човека; 3.) у овом случају архијереј, да не носвећује молиоца брзо и пре него што се и сам увери о чврстини вере му и о постојаности му у врлинама хришћанскога живота, сем тога да није наклоњен да разглашава које какве измишљотине (о својој личној светости, о чудним откривењима које добија с неба и т. д.); 4.) сваки који се рукополаже дужан је пре рукоположења, положити пред архијерејем заклетву верности владару; 6.) после рукоположења посвећени је дужан учити се црквеноме поредку у архијерејском дому и преписати она правила духовнога регламента, која се односе на будуће му дужности, да се у датим случајевима не би могао извињавати, да су му иста непозната; иста правила дужан је сваки свештеник показати епископу приликом каноничке посете. Сем тога духовни регламенат забрањује давати дозв^лу за служење духовним лицима у страним местима, пре но што покажу од архијереја издато сведочанство о томе, да су правилно рукоположени и да им за свештенослужење не стоје на путу никакве канонске препреке. Још је забрањено еиископима посвећивати и постављати на свештенослужитељска места своје рођаке, а без да се при томе руководе општим нравилима. 4 Такође је епископу дозвољено уз пажњу на постојећа правила — нроизводити за свештенике и такве личности за које га моле парохијани извесне парохије. 5 Ова су правила и доцније потврђена, и у односним потврдама је нарочито издано, да треба бодро назити на богословску спрему кандидата свештеничкога чина. (Наставиће се) 4 Регл. прибавл. о презв. Св. з. т. VI. N1-. 4022. 5 Собр. зак. VI. Лг. 3911. ех 1722.