Srpski sion

Стр. 80.

„СРШШМ

Б р. У.

по страначким обзирима, а врло ретко по заслузи и способности; те је извесно да би се по тим обзирима бирале и владике. За карактеристику данашње наше страначке заслепљеност, не можемо а да не наведемо овај класичан пример. На мајском је сабору и неколико „беснослених" супруга дошло на сабор са својим мужевима — посланицима. Међу осталим била је и једна попадија, која је редовно одлазила у седнице, да чује разне говоре, па наравно и свога слачајшег супруга, који баш није често устајао са свога места. При једном гласању, излазећи из дворане, рећи ће иста своме слачајшем супругу: За Бога С., како си могао онако глаоати, на што јој он мало застиђен од других одговори: морао сам из партајске дисцшшше! Да није те проклете „партајске дисциплине", која човека прави робом; мпого би шго-шта и код нас данас друкчије било. Ал она је немилостпва, и ко јој се не покорава, тога она ирегази, тај мора да осети „парламентарне последице", сем ако му онај Грујићев „трећи" не довикне: мир!, на што он мора да преклони главу, ако је рад да ужива његово „безусловно благоволење". Па кад то стоји, да онај „трећи" има у рукама власт да потврди изабранога за владику, бирао га синод, бирао сабор или еиархијска скупштина, и да он никада не ће потврдити и онога, који му не иде у рачун; за што да се обмањујемо и варамо, како би код нас све друкчије стојало, да народ бира владике, кад прво и прво, не би могао ни народ бирати кога би хтео, него би се морао и он околностима прилагођавати, а друго не зависе честитост једног владике само од изббра. Радић би био Радић, па бирао га синод, или сабор или епархијска скупштина. Није нама сметало ни досад, а не ће нам сметати ни у будуће, ако синод и на даље узбуде бирао владике, јер у њему је још највећа гаранција, да ако се баш увек и не би могао изабрати најбољи кандидат, да га не може ни онај „трећи" натерати да мора бирати најгорега, што ће наравно он моћи чинити само тада, ако народ — сабор — не изабере понајгорега за патријарха. Познато нам је, шта се и шта се није чинило овамо од 1890. од Радићевих „горњих

пријатеља", да га синод бира за владику; па се синод знао одупрети тој жељи. А да је у то време случајно еиархијска скупштина бирала владике, зар вршачка, не би га изабрала? Те како! Та кад се само сетимо, како је и одбор административни и епархијска скупгатина ђипила на оне, који су их упозорили на Радићев „виртшафт" по Месићу и Војловици; његово ииеање по „Застави'' под именом „старог попе" и за време Еруносављево и доцније; више смо него уверени, да би га епархијска скупштина бирала, шго у осталом није ни он сам крио, због чега се и заузимао, да се право избора владике пренесе на епархијеке скупштине. И наши стари, а оеобито „биватељи" Вудимски и Сент-Андрејски, који су у XVIII. веку били оно, што су при крају XIX. века а л данас „биватељи" Ново садски, захтевали су и тражили, да им се уступи ираво избора владика. Па за кога су се и за какве су се кандидате заузималп и какви су им љубимци били? I Они су се заузимали заједно с „биватељима" Ново-садским за нробисвега Симеонч 1 Хрисшијана, за ког се није знало, ни од куда је, ни да л је управо био калуђер, а који је за време патријарха Арсенија Шакабенте највећи раздор расциривао између јерархије и народа, а кад овамо, он је то чипио што је био бечки плаћеник — о чему ће већ бити разговора. Они су се заузимали за дал»атинскот авантуристу Дијонисија Новаковића, који је својом себичношћу да се дочепа уз будимску дијецезу, на коју је дошао само прееијом и арадске и сибинске епископије, главни кривац, да се комесарство одомаћило и у синоду. Њихов је љубимац био Никола Димитријевић, који не само да се за вреае његове администрацнје изгубио оригинал прве привилегије, него који је онако честитог митрополита Вићентија Јовановића бацио у нензију и помоћу државне власти дошао до администрације митрополиЈе, а да не сиомињемо остала његова славна дела, А то су све били љубимци народни с тога, што су знали народу ласкати, повлађивати и потстрекавати га против остале јерархије, а ионајвећма митрополита-патријарха.