Srpski sion

„СРПСКИ СИОН"

С». 134

По основоположенију наше православне восточне цркве не може оставнти ни један Епископ Диецезу, у коју је божјим нромислом постављен и прећи у другу, ако га сама црква по потреби и корисги својој не одреди у другу Диецезу. Основоположеније то изражено је у 14. уставном правилу Аностолском Нрестола ма прегголх не пр^оди, дцје не тални сбфмлгл л8чшж и учигблн -кишји Л1ЧИЛ1Х К^ДеПЈИ, НО И ТДКЦ) лшо< ги^к ©пископшкх разс^ждешелЈХ и \,'Л10 инјел^а'', По томе уставном основоиоложенију установили су свети вселенски и помјестни Собори различита у том смислу правила. Тако 1. вселенски Собор Никејски 15« правилом недопушта Епископу ни из једнога града у други прећи. Помјестни Собор Антиохијски у 16. правилу говори: „Иже крол»>к совершендгц) Оокора и гллјдгш Житропол'|'та нд празднми Церкке престолх наскочикх, <нре и слл1х естк прлзденх. Ц5 впЈскогми да в^дета извержена." а у 21. правилу „впккопа ни $ лк>деи пон8ждае,«г, ни иЗ ©пУскопшкх е ^ дилјх да не прест^паетк инал»ш". Помјестни Собор Сардикијски у 1. своме правилу овако се изјасњава о прелазењу Епископа из једне Диецезе у другу: „Не шкрАфетсА впТскопа «5 великагш града кк. Л1ала прншедх, Иже оукш ® стиренагш ко кмсока прискочитк гакш гордх и лихо(шецк шкр^ктсд кс<л дни жпкота скоегш да к$детх кеза иричафенЈА", Треће је дјело Г. Епископа Платона примљена администрациа Митрополие за живота собором и Његовим Величеством неокривљенога и неосуђенога Митрополита. По основоположенију наше Православне восточне Цркве не може се ни један Епископ дакле ни првенствујући т. ј. Митрополит или Натриарх свргнути са званија свога дотле, док Собор Црквени пе извиди кривицу ње10ву и не изрече правилно, да не може окривљени више епископствовати. Основоположеније то изражено је у 74. уставном правилу Апостолском „Дфе (гш = скопа шктбженкш и покинми не покнн^етсА, дкажди да позо&етсА и трижди, афе ли шста* нета непокорена, Сгокорх да изречета по ско= 6Л1Х оукид^шк". Док се по правилама Цркве на овом уставном основоположенају оснораном, соборно не осуди Епископ или Митроиолит

или патриарх, дотле не може одпасти пресвитер од Епископа, коме је канонически подчињен, тако да име његово не спомиње у Цркви ни Епископ од Митрополита, ни Митрополит од Патријарха, као што 13. 14. и 15. правила гласе Собора Первовтораго в Церкви Св. Апостол. Треће струке дјело је писмо оно, коим нозива Г. епископ Платон Патриарха као управитеља народа, да се помири са Ребелианти и пристане с њима противу законога владјетеља. И ово дјело Г. Епископа Платона спада међу преступленија грађанска и као такво мора се по грађанским законима судити, но у колико је он тим поступком своим погазио заклетву, коју је нред својом црквом положио на вјерност своме владјетељу и у колико је тим начином и црква дознала, да је он заклетво-преступник постао и закономе цару своме пакостио, у толико је и цркви скривио. По основоположенију наше православне Цркве несмје злоговорити за Цара свога, нити њега оговарати нити му пакостити као што се то показуе уставним 84. правилом Апостолским : „Зф« кто досадитх Ца реки или кназгс кеза правду, афе естк причетникх да изкержетсА, афе же лпрскж челок-ккк, да шл В читса." ТТТто се тиче употребљенија свију ови наведени канона иравославне наше Цркве у овдјешној православној Аустријској Јерархнји, оно је различито било. У смотренију расправљања дјела, која су се тицала цјеле Цркве и народа била су три начина: или су се дјела така претресала на народном конгресу или на Епископском Синоду или средством самога Митрополита. У два прва начина имао је уставни 34. канон Апостолски подпуну своју важност, почем је у конгресу сједио Митрополит са свима своима Епископима тако исто, као што је сједио и у Синоду Еписконском; а трећи начин био је нзјатие од тога правила силом од стране височајше државне власти кадикад учињено, кое се оснивало у томе, што је височајша власт Митрополита нашег сматрала као средоточие извршителне власти црквене и обилазећи, но системи самодржавија свога, соборпо раз-