Srpski sion

Г р. б.

„СРПСКИ СИОН.'

С тр . 185.

сматрање у многим иредметима наше Цркве, с њиме самим, као с таким договарала се и често рјешавала и така дјела наша, која су се тицала цјеле наше Цркве. Међутим овај трећи начин замјењао је синодално разсматрање дјела наша у толико, у колико је Митрополит као предсједатељ Синода и приватним путем согласие свои Епископа у важнијим предметима набавити могао и набављао, и тим начином речени 34. канон у цркви набљудовао. Што се тиче канона о премјештенију Епископа из једне Дијецезе у другу гласећи, ТолкователЈИ канона православне наше восточне Цркве разликују премјештение, прелазење и улазење Епископа у другу диецезу. Премјештение (ТгапзШш) бива, кад кои Епископ ученошћу славан по раз еужденију други Епископа из свое Диецезе позове се на упразњену Диецезу, да овај, особито ако је вјера и црква ту у опасности, буде од веће помоћи и користи, као што је велики Григориј Богослов из Сасима у Цариград позван; прелазење (ТгапзШо) бива, кад Епископ, кои нема свое Диецезе од други Епискоиа пошље се у упразњену Диецезу користи ради црквене; а улазење (1пуазш) бива, кад Епископ, кои нема или има своју Диецезу, безпутном мајсториом и с непоштеном намјером уђе у упразњену Диецезу. Премјештение и прелазење, која бивају због изложени узрока, канони одобравају начином гореизложеним, а улазење, као што је овдје изложено, забрањуе Црква тако, да ономе Еиископу, кои би то учинио. Свети Отци Синода Сардикијског не допуштају ни на самртном часу причестиаи се, ни онако, као што се мирјани пречишћују. Канони ови цравосавне наше Цркве нису укинути тога ради, ш^о је у овдјешној православној Јерархији Његово Величество задржало било себи право премјештања Енископа из једне Диецезе у другу, него је само употребление њиово у нашој цркви ограничено било у толико, што Синод у расужденију каноническа узрока због кои се Епископ може премјесгити из једне Диецезе у другу участија ние имао, него је Његово Величество по бившој системи самодржавија договарало се са самим ми-

трополитом, као са предсједатељем Синода и на представљение овога одређивало премјештение Епископа, остављајући Митрополиту све остало, као што је то, да премјештенога Епископа всјашченству и народу нове Диецезе објави, Граматом га снабдје и уведе га од стране Цркве у Диецезу у К0 ЈУ ј е са знањем његовим Царским Рјешением управљања ради премјештен. Представление Митрополита у смотренију премјештања Епископа Његовом Величеству чињено, замјењало је синодално признание узрока канонически, због кои се може Епископ из једне Диецезе у другу премјестити, јер је то представлеиие по нравилу морало бити основано на узроцима, кои се у канонима излажу; а уведение премјештенаго тим начином Епископа у нову Диецезу Митрополитским писмом и Граматом замјењало је синодално признание дјејствителнога поставленија новога Епископа у упразнену Диецезу. У начину је дакле овоме гарантирана важност они канона наше православне Цркве, кои о премјештенију Епикопа из једне Диецезе у другу гласе у оним околностима времена, кад православна наша восточна Црква ние имала савршену своју слободу у овој држави. Канони они, који не дозвољавају пресвитерима од свога законога Епископа, и Епискона од свога ааконога Митрополита одпасти пређе, док се ови Синодом не осуде, и ЕВеговим Величеством суд Синода не одобри, имали су неограничену своју важност и у нашој овдјешњој Цркви православној, почем су они одговарали подпуно системи самодржавија на централизацији основаној. Тако исто и канони, кои забрањују законом владјетељу вред ма какав наносити, и пакост ма какву учинити, задржали су своју подпуну важност и овдје у нашој православној Цркви, јер се они слажу са светињом и невредимости царскога Величества. Г. Епископ Платон, кад је постављен за Епископа пређе, него што је рукоположен, положио је светчану заклетву на то, да ће све каноне нравославне наше Цркве држати и то по цјелој њиовој важности, само с том разликом, што је за