Srpski sion

В р . 7.

„СРПСКИ

сиоа«

С тр . 207.

у Темишварском Банату и околним гроФовствима, те како су и владари, обзирући се на његову храброст и верносг са разним олакшицама на сусрет му излазили; то ]е он ради сталног одређења својих седишта градио себи манастире, цркве и куће, да би учврстио тиме себе и потомство своје иод господством хришћанских владара и да би тим спољашњим знацима верност и ревност своју што дубље у срце усадио. Такове прилике дају повода сваком историчару да верује, да су сви манастири у Темишварском Банату у ХУ. и XVI. веку сазидани иомоћу тадањих српских деспота и њихових наследника, који обнагааху угледне службе како за време мира тако и за време рата. За нотврду ове истине, послужили би нам без сумње и многи писмени докази, да није Темишварски Банат 1552. г. дошао под турски јарам те 164 године дакле до год. 1716. остао у рукама варвара, хришћанских неиријатеља; да није урођена мржња епрам хришћанства уништила не само нисмене привилегије, него и дух народа незнањем и глупошћу око вала; шта више многе и многе недужне калуђере, који при тадањим ратним приликама — поучаваху народ дужној верности према својим владарима, ослепљи ваху, спаљиваху и на коље набијаху те најстрашнијсм смрћу уморене, јавно их на видик изнашаху. У тако доба, где читаве земље не могоше избећи немилосрдну судбу, најгрознцје пустошење, и где је дух потчињених у варварству тако рећи сахрањен био, а где се ни највеће благо свакога човека лична слобода — аије ценила, беше немогуће сачувати писмене податке о оним стварима, чији су спомен непријатељи Хришћанства намерно избрисали. Старо доба нам дакле није оставило готово никаква иисмена доказа, којим би се могло доказати оснивање српских манастира у Темишварској епархији, осим неколико старих рукописа као и неколико српских књига, штампаних у Млецима, у којима су калуђери овде онде написали попеку белешку на материнском језику,

те тиме оставили спомена потомству, да су срнски манастири у Темишварском Бан.чту постојали већ у XVI. и ХУП. веку. Такови писмени докази су од речи до речи, како на српском језику, тако и у преводу уметнути у описима манастира Бездина, св. Ђурђа, Партоша и Војловице под 5-тим окт. и 5-им и 22-гим дец. 1772. године. Да би се о целој ствари што јаснији појам добио, не ће бити с горег, ако те белешке изнесемо овде у потпуној целини њиховој. I. 0 манастиру Бездину. Оснивање овога манастира потврђује се једним Псалтиром, штампаним 1520. г. у Млецима, у коме се налази овај запис на српском језику: „Ва име оца и сина и свјатаго духа: „Да се има знати, када почесе манастир Бездин правити, от созданија мира 7048., рождаства Христова 1540. и нарече се храм ваведенија богородици, настојанием Јоасава Милутиновића, архимандрита и са помошчију васеа братии и Христиана, при мене иконому Леонтију Богоевићу, јеромонаху." Овнј је манастир доцниЈе 1748. год. обдарила премилостива Царица привилегијама и потребним земљиштем. П. 0 манастиру св. Ђурђа. Овај манастир не може свој ностанак доказати писмено, већ само прастаром традицијом, по којој га је у XV. веку основао срнски деспог Јован. Међутим се нашла и једна књига, коју је 1623. г. наиисао неки калуђер св. Ђурђа по имену Висарион расодер, из које се можемо уверити, да је манастир св. Хурађ заиста постојао у Х^П. веку, као гито се то може видети из једне белешке написане на српском језику: „Списасе сија свјатаја и божественаја книга глаголеми молабник пресвјатија богородици в љето 7139. (1631) при игумену кир Леонтију, и еклисиарху Силвјестру и всего братства трудом и усердием, в храме свјатаго и славнаго великомученика и победоносца Христова Георгија, јеже