Srpski sion

— 27 —

и шире ум и срод, штите од зла светског утицаја и дају прав и здрав цравац карактеру; које могу да ужегу у младом срцу пламен најсветије љубави спрам овега онога, што је добро, лепо и узвишено, да распале одушевљење и даду снази и радњи нов правац и да ће им оне оплемениги срце и вољу своју тако, да ће свагда кадри бити ступити у народ свој као нрави учитељи и просветитељи његови"; моћи ћеш и ти, а и сви мислеаи и поштени Срби уввдети, да је на жалост данас и у свету, а и код нашег народа још много горе стање, него што беше 1899 А код нашег је народа горе с тога, што лажни учитељи од 1899. својам соФизмима и писањем што је народу говело, знадоше и свпјим положајем овамо од 1902. умножити број својих прасгалица и то не само код простог народа, него и једног дела назови интелигенције и доста знатног дела св(штенства, а особиго млађег. Куд то пак води; то можеш и сам просудити. У осталом видиш, како „наиредујемо", не у напретку, него у вазатку и како се и твоја околина прорешетала — Немцима и Словацима, а нрорешетаће се још већма, ако се народ и аранжери народних зборова не онамете, и не оставе ратара на миру да ради своју земљу, а да се не вере по зборовима и да ратар изводи програме, о којима нема ни појма. Истина, она омладина, којој је богослов Грујнћ 1899. говорио поменуте реча, још нвје сва ступила у јаван живот, те се не може за њу ни рећи, да л' су оне на њу утецале и да л' их се сећа и придржава у животу. Ал' има и другова Грујићевих — кон школара — који су исте речи његове у оно време прочитали, који су их из његових уста и чули, који су данас у јавном животу, те и ако су одрасли у оном добу у богословији, у ком се и г. Грујић у њој научио, да онако мисли о своме узвишеном нозиву, што се у њој и данас учи; ииак многи и на њих и на учење у богословији какви треба да буду у јавном животу са свим заборавише, што се види из тога, да многи од њих заиливаше уз

етрују радикалску, и да се поводе за лажним учитељима и њиховим соФизмима, која струја све хоће из темеља да преврне, па и саму цркву да стера са њеног светог учења, и која са свим у супрот ономе ради, чему је г. Грујић своју младу браћу учио, какви треба да буду у животу. А изгледало је, да је и с&м г. Грујић био пошао тим пугем, бар се тако тврдило с радикалне странке, што је он иак одлучно 0,4 себе одбио, у шшо ми и веру јело; јер ако ико, он после онако дивних мисли и одушевљења, не би требао ни смео, да ступи у коло радикалско, и сва његова братија с нама заједно морају се обрадовати, што се он одао и душом и срцем на књижевно поље, на ком ће моћи своме народу много више користити и лепше име стећи, него терањем беспчодне политике. Камо среће, да се и многи наши млађи свештеници, који се одликоваше као добри ђаци, одадоше на књижевно ноље, у месго што играју јадну, недостојну и жалосну улогу у страначким таборама. Исти ће имати кад да се кају за пропуштено време у тартањ, а још више кад донесе прави плод данашње наше политизирање, те их савест почне гристи, да су и они томе допринели добар део. Та зар се браћа не сећају, да је у „Застави" једном нриликом писано, како је радикалство само етапа социјализму, што је пре неки дан и један млади радикалац рекао: прво аарод мора бити сав радикал, иа ће се онда лако посоцијалистити, а шта је главна циљ социјалиста, то је јавно речено у 17. бр. „Народног гласа", у ком се рекло : „Нама је стало до тога, да се црква, вера, брак, држава, цело друштво данашње што више компромитује, и где год нам се укаже прилика ми то чинимо". С тога се обраћамо — не из какве себичне користи, или по чијем наговору — такој браћи и са молбом и са саветом, да пођу другим пугем ићи, да са заиочетог нута сиђу док је време, и ко има спреме и дара, да опроба своју снагу на књижевном пољу, а да остави иолитично чоље онима, који за кжижевност немају ни смисла ни сиреме, а имају евраба.