Starmali

186

„стармали"

број 23. за 1881.

Наше вдадике у шлофроку са шлоФкапом. Прашко изгорело (али осигурано) са нашим неизгорелим (али и неосигураним) позориштем. Бонту са Андрашијевом интересном СФером. Босна са покојном Барбаром Убриковом. Један богаташ са својим пуним страхом. Један сиромашак са својом празном надеждом. Отац 1'ерман са комуналним школама. „Радник" са „Самоуправом" (ал не испод руке већ држећи се за косе.) Брудер Јаша са бечкеречким програмом, — (јер он без њега немож никуд.) Машина турско -бечејска конФерендија са својим пештанским машинистом. „Невен" са својим жалосним, али скупим уверењем, да или он сам не ваља, или друго нешто не ваља. И још ваздан, ваздан слика и прилика, неслика и неприлика, — не можеш им краја прегледати. Све то пролази поред мене и назива ми : „Добро јутро!" — „Добар дан!" А ја, који сам данас први пут сео да пишем „Чупаве чланке" — удивио сам се као какав потентат, који је први пут сео на свој престо. Милост и благост разливају се око моје чупаве главе. Милост и благост нека означи свечаност овога дана кад ја примам жезл и палицу у држави „Чупавих чланака." (Тако то свугде бива у таким приликама.) Милостиво, благо и достојанствено одмахујем ја руком шареним сликама, које преда мном деФилирају. Ја сам данас и тиме задовољан што су ми своје душно подворење учинили. Милостиво и благо смешим се данас на њи, — а сутра и прекосутра, како коме буде. Нека буде као што је и пре било. Кад су банатски попови закључили на конФеренцији својој у Бечеју — наравно турском, — да зихтевају, да буде опет онако, као што је било по деклараторији од г. 1779. у старо време, онда би требало и сви други сталежи у свему и свачему да се заузму, да све буде као што је било пре сто го днна. Тако на пример: — Учитељи би требало да закључе на каквој конФербнцији, да опет на ново копају поповима башту и да им љуљају децу. — Трговци би ваљало, да захтевају, да се укину паробродп и жељезнице, те да опет иду у Пешту на вашар на колима, да иутују донде две недеље дана и да се хране папулом, као што је било у старо време, кад трговац полазећи на вашар у Пешту понесе лонац папуле од пасуља, па још. кад се врати кући, донесе и папуле натраг, а не да једе биФтеке и да руча на таблетову, као сад. — Занатлије би требало да се договоре, те да укину нову меру „метер," него да се врате на стари риФ, те да и од сада риФом мере шегртима својим леђа. —

— Калуђери би ваљало као и у старо време да се хране шумским корењем, да пију воду са извора, и да се облаче у животињску кожу (уместо што једу шунке и дебелог меса овнујскога и пију салаксије и теочинца, и што носе свилу и кадиву). — Списатељи би гребало и у будуће да умиру од глади, и да се о туђем трошку сарањују, уместо што добијају награде од „Матице" и „Ученог друштва" и што продају своја дела књижарима и другим издавачима. — Народ у Србији требало би да се по тој паметно] лођици да се постара, да опет дође под турско ропство, уместо што ужива у златној слободи и независности. — Архимандрити и владике требало би да пишу књиге и уче народ, као Рајић, Мушицки и Доситије, уместо што иишу „липсбриФе" мађарским министрима и троше општине с парадама и свечаним ручковима. Јел' те високопреосвећена господо, да би то било којешта!? — Шваље (опростите што сам их метнуо баш после архимандрита и владика!) требало би дрвеном иглом да шију, и по три месеца једну кошуљу да шију, а машине би ваљало касирати. — Дуванџијеби требало да се договоре, те да пале дуван само оцилом и креиеном, а да не употребљују више палидрвца. Кад би тако све било опет п > старом, онда би свет много напреднији био и онда би далеко дотерали. Саградили би тиме велику пирамиду среће и благостања а на врх вршка те пирамиде стајао би поп Серавим! Аб.

Брада и савест. — Јадан ћосав и без браде полицај у Лондону испитивао неког лопова. Лопов је имао густу црну браду. Кад га је полицај о прошлости његовој испитао, приметиће му, да ако је то све истина, што се о њему зна, „онда — вели — твоја савест мора да је црна, као и твоја брада!" На то ће лопов одговорити: „Ако се, господине, савест по бради цени, онда ви, господине „и н емате савести!" Пажљиви Јова. Господин лаћман, да учини радост своме послужитељу Јови, поведе га у позориштз и узме му карту за галерију. Између прве и друге радње окрене се лаћман на своме седишту у партеру натраг, те је разгледао по ложама и спратовима своје познанике и лепотице. Јова мислећи да г. лаћман њега тражи, повиче својим грлатим гласом од горе: ,,Ево ме, господине лаћмане, овде сам !"