Starmali

36

Ђира. Штета што впје обичај да се за земаљски сабор, поред правих посланика бира и по једап почасни посланик. Спира. А за што. Ћира. Онда би у Ердевпчком срезу за цело г. Вукас био изабран за почасног члана. (Г1очаст за почасг.)

Ћира. Ја ћу теби написати реч „Суботица". И то је један ребус. Ајде га реши. Спира. (Дуго се мисли.) Не могу да га решим. Ћира. Даклем ја ћу ти казати. Тај ребус звачи: Немар. Јер у речи „Суботица" нема (слова) р. Спира. Аха даклем, због тога је ребуса морао наш Тона Хаџић да прекине своје предавање на Суботичкој беседи, Сад ми је и то разјашњево-

П у С Л И Ц е. Кажу да су Евглези у последње време постали здраво Нервозни. (То је ваљда за то што су Руси постали Мервозни.) Абердар се нешто здраво тешко раотаје са Римом. То нам је поњатно. У Србији је сад много боље имати каквог министра за ш у р а, — него сам морати шурибурити. У прочем Рим је сазидан на седам брежуљака. Барем се зна колико их има. Али брежуљцима, на којима се љуљају министарске столице у Београду њима се не зна ни броја. Све би друкчије било, оамо да се није расиустила последња нар. скуп. у Србији. Гара-Пиро-Чеда е4 соп8ог*;ез били би осуђени и вирили би сада из рупчага Београдских казамата. „Стармали* би сада молио за њи амнестију; ова би молба имала успеха. Ха го би народ можда мало и попреко гледао, а за цело не тако попреко као сад. Наш престолонаследпик Рудолф и ерцхерцог Јован укебали су неког варалицу, који се издавао као да је он неки м е д и у м. Евала овој високој господи, радова ће мо се ако продуже тако, јер ће онда ући у траг још многом варању, за које се до сада држало да је м е д и у м.

У Сарајеву се цивилизација већ дотле дигла, да су ономад држали дечији бал. Ми би викнули да је то прави отров за децу, — али шта ћемо кад то исто бива и у Београду.

Приликом описа дечијег бала у Београду рече неки несретни донисник у Беогр. Дневвику: (у одсуству

уредниковом) „хиљадиле се таке м ат ере!" — т. ]. које своју децу за рана шиљу на балове. Али шта су то х и љ а д е! трице и кучине! Милиониле се да бог да онаке матере, које умеју својој деци прибавити корисније и невиније забаве.

Енглези се туже како су Ирци нечовечни што тако немилице и без обзира сеју динамит. То је заиста нечовечно. Али ако су Енглези тако човечни, нека без трага даду једанпут Ирцима своје право и слободу, — а они ће им за то радо сав свој динамит поклонити.

Кад може бити Анђелић патријар што не би могао бити у српском Мокрину шваба натарош и у Вршачкој цркви св. Сава без службе. (Можда су те све појаве једном жицом преплетене.)

Тиса се још нада да ће се после нова избора одржати на влади. Нека се нада. Од тога н а д а и од вероватног пада, моћи ће се лепа каденција направити.

Славни песник Тенисн од како је постао бароном добио је ову титулу: „Вагоп Теппубоп о! Зиззез е1 о? Тгез^аМег т 1ће Јз1е оЈГ " Срећа његова што нпје пре добио, јер са тако дугачким штапом тешко да. би се попео на Парнас.

Нису се разумели. •Један господин хтео да узме неки стан под кирију. — Господар чија је кућа била, врло је мрзио децу, те зато ни је стан издавао човеку који је имао породице. — Јесте ли ви ожењени? запита га овај. — Јесам. — А деца? — Они су у гробљу. — Добро онда вам издајем стан. Други дан се усели дотични са троје деце. — Та ви ми рекосте да су вам деца у гробљу. — На дабоме јуче су тамо били — у шетњи. Прибележпо М. пл. В.

Личанин у Банату. Неки ЈГичанин дође први пут свога века у Банат да ради. Ту он опази где Банаћани једу лубенице. Личанин се упуту у једну башту и почне јести бундеве. Наиђе неко па га запита: — А шта ти ту море, радиш? — Јем лубенице! — Какве лубенице, бог те видио, та то су бундеве, Личаниа слеже раменима па рече: — Бундеве овамо, бундеве онамо, али ово је већ девета. Бечкеречанин.