Starmali

162

„ стармали" БРОЈ 21. ЗА 1884.

или је при певању штудао, јесу ли чаше за вино довољво велике или су напротив какве напрсткаре, а што се угоститеља и бирташа тиче, ту да је дужност свакога госта пријавити полицији, да ли су им ови само један танак кајиш с леђ.г одерали, или су им цолу кожу огулили и т. д, Полиција је и онако љубопитљива, пак би ваљало и за такве ситнице да се интересује, те не би рђаво било, кад би се сад после изложбе женских рукотворина отворила у Новом Саду и једна изложба хотелских рачуна новосадских угоститеља. И таква би изложба била огледало нашег културног живота, а рачун, што ми га при поласку из Новог Сада показа на агенцији мој брат К р о н и ћ из Сомбора, добио би прву премију. Ал' он ваља да зна да је то кронична болест наших угоститеља, да праве такве рачуне. Него ја сам се сад приликом доласка наших милих гостију уверио, да су чудновата времена настала. Тако, да је данас много теже бити г о с т него д о м аћин, Љко је домаћину : он само седи код своје куће па дочекује своје добре пријатеље и знанце, да му на ноге дођу, али бити гост, то је много тежи задатак, јер није то мала ствар одговорити свима гостинским дужностима а никоме се не замерити, уз то још задржати свој хумор, остати при чистој свести, одржати се на ногама и не заљубити се! Није то шала, одседети код једног домаћина за ручком до пет сахата после подне, па онда отићи на Стражилово за тим у Карловцима опробати сва редом вина из лагума нашег ваљаног и гостољубивог господара Тоше, п' онда се појавити у Каменици код брата Стеве, који госте увек с раширеним рукама и подрумским вратима дочекује, за тим опет доћи у Нови Сад на „пријатељску* вечеру код каквог старог коншколара свог, ту саставити вечеру с „фруштуком", па онда ићи спава"мШШГ" Ил' не ваља поп ил не ваља село. Трагично-комична збитија. (Свршетак.) Но то је врло хрђава речеиица за упоређивање ко све не ваља, — и тако поп поче опет ићи на аџилуке: проти, капетану, конзисторији. — Ал' сад га је већ терао малер за малером. Пошље свог највернијег сељака, свог побратима, код неког величког човека ,,са јабуком" — т. ј. по што је тај био једнаких начела шњиме и претпостављао „мутаве" — гласнима, то је побратим понео разуме се неколико округлих, жутих, небушених посредника у промету светском. Ал' како је код нас све у благостању, то и сваки друм има своју механу по плану, а како је продрла цивилизација у све слојеве друштвене и како по свима струкама напредујемо, тако и код пас против неморалних и штетних коцкарских игара, поред казни и кривичних поступака, ударени су и намети те тако и на карте и на маркарина. Е а нашто год се удари марка, то добија слободу приступа у званичнст поступка и јавног извршења, да отуд' по јавним друмовмма на јавним местима, куда и

ти — или бар тражити конака и узглавља, где би човек могао своју уморну (дакле тешку) главу наслонити и побринути се благовремено и за лавор, наравно ради умивања. Тешко је и угодити свима домаћима при ручку и вечери : домаћин хоће да политизира, домаћица жели да чује ко се жени и удаје, а ћерка би да јој се куригпе! Е сад реците ви мени, је ли то лак посао биги гост, па још ко није ни политичар, ни проводаџија, ни курмахер! Гледећи овако лепо искупљену браћу са свију страна у Новоме Саду, помислио сам, како би то лепо било, кад се никад не би ни растављали : кад би нешто сви Срби, што их год има на свету сви заједно живели у једном великом мегту, те се увек састајали и добро проводили. Онда би се узајмно допуњавали, што једном делу народа нам данас фали, онда би га други део допунио и т. д. На пример, кад би браћа Панчевци и Сомборци увек становали у Новом Саду, онда би и Нови Сад имао већ једном своју сталну п е в а ч к у д р у ж и н у, до које овако никако да дође; кад би се Бечкеречани доселили да живе у Новом Саду, онда би и они имали своју српску читаоницу; кад би е Вршчани преместили, те дошли да се настане у Новом Саду, онда њихове уреднике неби више Ср б и н „шт'цанвалг" гонио; кад би се Карловци и Каменица пренели тако исто у Нови Сад, не би ми више пили чивутско прављено в ин о; кад би се Титељани могли растати са својим солгабировом, те се придружили нама у Новом Саду да живимо заједно, онда би се опростили оног арендатора, што бије људе чекићем по глави; кад би Београђани дошли да се настане у Новом Саду, не би морали слушати у Београду Мрашине мађарске наздравице; кад би се Футожани са поп-Лазиним благословом раселили, те дошли заједно са својим дуваном у Нови Сад да живе, не би морали ми пушити ову нашу механе спадају, држе се и сва потребна надлежна јавна, маркирања документа — па тако и карте, јер би нелојално било презирати оно од чега држава користи вуче. Попов побратим опет био је човек од реда и поретка, па је поштовао власт и радо играо карте: За то је ваљ'да и играо „џандара" из уважења спрам тих чувара реда и порегка; он је умео да сецује дукат на игру; па како сваки карташ кад се заигра не пита чије су паре, а онај који добија ни да помисли да запита онога што губи чије су му и одкуд' му паре, то је побратим кад је стигао у епархијску столицу, предао надлежном само попов поздрав и писмо. — Тај човек се на несрећу попову не расрди на карташа кривца, него на попа. Други му се малер опет десио: — послао зоб, што му је тражио један већи од њега, од тог руфета, што само иште а никад не даје, не за себе но за свог коња. Е ал' момак што је тај аманет носио није знао гди 1е кућа човеку, но упита једног ћаволана у вароши, а овај кад дочује и запита, коме се носи и ко шаље а он с цедуљом упути момка своме другу на крај чаршије. Овај испита момка па га пошље опет другом пријатељу и тако момак сирома посустане носећи зоб од једног до другог уз кикот целе чаршије. Поп Парца се хтео разболети од муке и једа. — Ни-