Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 9. ЗА 1885.

ваца ни на ускрс да се јагњећии печењем осладе, већ значи, да су прешли у вегетеријански табор, па им је милије да се о ускрсу сладе зељем, ротквама и сувим хлебом, него да кваре стомак к крв своју са месом. И за то баш и рекох ја, да вије истива, да су стара времена боља била, већ је сада наступмо златно доба — доба посног ускрса, за какав народи до сад још нису знали. Тек је Тиса морао ирво десет година владати, иа да дотле дотерамо, а за других десет година мораћемо сви поумирати од глади, ако се свевишњи не смилује, па не пусти из неба ману, те да епасе јадне народе у Угарској, као што је некада на нашу штету спасао Чивуте у пустињи. Него код нас није баш тако рђаво стање, као што би се могло по овим речима судити, јер ето бивше заступство црквене оаштине имало је толико много новаца, да је само на уређивање црквене порте потрошило 1200 фор. Кад човек прегледа и посмотри порту, он ие може видети, шта се ту тако много уређивало, те је тоуређивање сталохиљадуи две стотине форината, али томе ће се чудити само необавештени и злонамерни људи. Јер треба знати, да се у порти еејао и да је израстао онај скупи рен, који је само крушедолски манастир преко године стао три стотине форината, а о другим манастирима да и не говорим, па дакле ако крушедолски и други манастири нису за рее остали дужни, онда се зацело и рентирало, што је заступство тако скупо порту уредило. Да су пак код нас људи са свим задовсљни, за то је највећи доказ тај факт, што је Радић предиковао о ускрсу у цркви, јер да су незадовољни они га не би ни слушали, него би изишли из цркве, као што су учинили чланови певачког друштва и многи други

грађааи, па би онда Радић с тим комотније могао посматрати и уживати у свом ордену, с којим и Једе и спава и којег и за одежду увек закачи, само да се не би ни за један тренут оделио од њега. Таквом човеку заиста и вреди даровати орден, јер га уме поштовати, па да га нема, морао би се сиромах китити котиљонским орденима од злаћаног нааира, те би онда могао сва своја прса да ишара орденима, па би онда с тим већма импоновао и мушком и женском свету дечијем. Као побожан калуђер постигао би ту узвишену цел, да би свугде литија бнла, гдегод би се он појавио, те би тако овековечио своје име. Тешко да се његов 15то-фунтоваи мозак неће и на то сетнти, те ће се тако обесмртити код деце. Али да се мапем ове трагикомеди је, јер ће можда читаоци помислитп, да у Вршцу нема ничег лепога и доброг. Ко тако мисли тај се љуто вара, јер ето ми престигосмо Кардовчане, па подигосмо нашем неумрлом песнику Бранку Радићевићу до душе скроман ал трајан и према нашим приликама достојанствен споменик. Другог дана ускрса осветио се Бранков студенац и том се приликом приредила величанствена народна светковина, какве до сад Вршац још није видео, али које ја овде нећу описати, јер је опис исте изашао већ у новинама, па нећу да опетујем оно, што је већ речено и што је познато. Но т}, код освећеног Бранковог студенца, тугде жубори здрава вода из земаљске дубине, ту, где ће цвеће и словенске липе мирити, ту, где се искупило преко пет хиљада људи, да одају пошту омиљеном неснику омладине — ту и „Стармали" скида капу и са гајвећим пијететом кличе према небу: Слава ти, неумрли песниче! . . Вл-

Помоћ у пужди, (Хумореска по немачком) Ма да је Марица била већ од петнаест година, ипак је спадала кеђу оне девојке, које осамнајстогодишње девојке охоло „швигарицом" називају. Одрастив на усамљеном добру своје ујне, ■—јер родитељи јој беху помрли још кад она врло нален^ беше — долазив у додир само са овом и старом гувернантом, очувала је она сву ону свежину и живахност, која је својствена била њеној детињастој нарави. Они, свежим зелепилом покривени брежуљци, па они цикцак путеви који кроз исте водише оним примамљивим, са шарним цвећем покривеним ливадама, па они бистри поточићи, који весело жуборећи, јураху преко шљунковити брежуљака, да би се час по скрили у жбуновима који крај њих мирно стајаху, да би, кривудајући час тамо час амо, пружили оживљавајуће влаге оним небројеним лепим и мирисним љубичицама, што исподизаху своје лавице огледајући се у њима, па они дивни пашњаци, на којима пасаху беле као снег краве, па оно просто али красно сеоце цела та весела и живахва слика била је од јаког уплива на маричино млађано биће, на које се дабоме нико није обзирао, до син месног учитеља, који је од времена на време — разуме се о феријама — у К. долазио. Са њиме

; се Марица као дететом играла, с њиме у друштву испраћала је ова свако јутро кравара, кад је исти терао краве на иашу, с њиме у друштву ватала је она фореле у поточићима и лептире по ливадама, пега је она смело пратила, кад је ишао да краде јабука, с њиме у друштву несташно се верала она по шумским брежуљцима и честама, тражећи јагода и љубичице, од куда се, на највеће упрепашћење своје гувернанте, враћала вазда сва издерана и упрљана са разбарушеном косом и изгребеним образима. Ово детињско пријатељство буде тиме прекинуто, што Милован оде у варош у гимназију, одакле ће после и на свеучилиште у престоницу. 0 феријама састајали су се дабоме опет, али при тим састанцима већ није било оног старог тона. Милован је постао озбиљнији, а Марица је носила већ „дугачко". Мшгован је био „млади господин," а Марица „госпођица." И ако је Марица још и сад радо иа усамљеним местима изувала своје ципеле и задизала своје сукње, па ишла по потоку и ватала раке, што су се скрили за камење, ипак то није могла чинити у пратњи миловановој; да иде у шетњу са својом старом гувернантом, која је вечито имала на носу наочари а у рукама плетиво, било јој је веома досадно, па с' тога се она, тражећи јагода и љубичице радије сама пужала, сама ]е ватала лептире, сама је пецала рибу, сама је себи скраћивала време, како је она то сама за најбоље пронашла. Дабоме, да при својим тим партијама није могла избећи а да се по који пут не сретне с' Ми-