Starmali

149

Ђука. На пештанској конференцији ишло је све тако тајанствено, као да су тамо господа банке правида. Нигди не можеш читати го' Г 'Воре, који су држани; нигди нису ^гизнесене на јавност оддуке. Шука. Баш си смешан. Кад се састају лисице, зар је нужно да их још питаш шта су радиле? Где пузи змија у можеш унапред знати, какав јој је траг. . . Ђука. Па шта мислиш ? Шука- Нека су чинили ма шта: тек један другом нису повадили зубе. То је јасно, дакле чувајмо се !

Ђука. А зашто нека господа данас одричу, да су учествовала на будапештанској конференцији велећи, да су гледали бајаги само изложбу ? Шука. Па и то је јасно. Сваки волије да призна, како је гледао изложбу, но да се сам и з л а ж е. Ђука. Тако дакле, Нису хтели да се излажу, па су покушали да се изл а ж у. Добро кад знамо. е. Комшија Тима и Гавра. Комшија Тима читао свом комшији Гаври „четврти одломак косовске песме." Кад је дошао на оно : „Сву господу за софру седао", а Гавра тек узвикну: „о мај, колики је тек морао бити тај Совра, кад су сва господа могла иза њега сести ?" Љ. Л.

Проба пера. СХХ1. П о у ч н о. Једанпут је стеница У каранфил пала, Нашла га девојчица, Па га мирисала. Од тог доба та девојка Доказ* ? је, тврди, Да каранфил смрди. Али зато каранфил Још нигде не мрзе. Са нресудом, девојке, Не будите брзе! сххп. Ја Ћу служит' богу. . . Ја ћу служит' богу, Колко грешан могу; А ђаволу нећу Никад палит' свећу ; Рађе би му послао Читаву бакл>аду, И то тако близу, Да опрљи браду. сххш. Необорив закон. Има један закон, Који заповеда:

— и једва сам се тешком муком уздржавала. Данас то учинити не могох. Нека ми сумња поче још од ире три недеље душу парати, када сам приметила, да ти сваке среде и петка некуда од тзиш (Вуја иоче намештати „ дугме* на кошуљи) сигурно којој другој на састанак. Ја сам твоја. Али те преклињем живим Богом, реци ми праву истину, куда одлазиш? Ако одлазиш другој, кажи ми, ја ти праштам, будеш ли извијао што друго, нека знаш, да ћу од сумње с .Јиенути. Вуја је почео шеврдати. Вема је почела уздисати. Вуји срце пуца; казао би, али му лебди пред очима § 2, Најносле љубав надвлада. Вуја изкажз све и издаде „друштво љубавне умерености". Све јој је нојединости говорио. Када јој је говорио напамет друштвене штатуте са наЈвећим узбуђењем говорио је о § 2. — Када је све свршио, врата се од оближње собе отворише и гђице уђоше унутра Вема се чињаше јако изненађена том посетом. Вуја погледи у њу нитајућим погледом. „Добар дан Вемо! Клањамо се господине Вујо; извините што смо биле тако слободне. Иошле смо Веми у визиту и не слутећи. да ће мо је узнемирити у тако приЈатној забави! Када смо дошле до врата, чусмо неки занимљив разговор. Ви ћете г. Вујо опростити, што смо биле тако слободне, те смо прислушкивале, јер нас се та коменДија свију тиче." Вуја се од чуда упрепастио. Није ни сан>ао, да ко други слуша његов разговор осим гђице Веме. Знао је да га љуби, те је био сигуран, да ће она — жалећи њега — чувати од осталих чланова и да га неће изДати. Али када је дознао, да су све гђице чуле, језа га прође те доче у себи понављати § 2. а речи : биће пропуштен кроз шаке осталих чланова, рече скоро на глас. Преклин>ао је и молио је све редом, да га не издаду. Јер ако ме

издате рече скоро кроз плач — ти ћеду ме аламани поштено изтући Вема је с презирањем гледала у њ'. „Небојте се г. Вујо рекоше, ево вам наших руку,- Он иоче редом стискивати руке гђицама и са ватреним речима стаде се захваљивати. Затим се опрости са гђицама и оде. Када се је он удалио, поче поново расправа о „друштву". „Јесам ли вам казала — рече гђица Мара — да ће нам „преблаги" Вуја све изказати. Сирома, како сепренао." „Кукавица" рече Вема. „То ми је момак. Љубити се зна — на још како лепо. А када се треба показати као одважан човек ту је кукавица. Ви сте мене на танак лед навеле. Тај ће се сада Фалити, да га љубим. Дочуће и г. Ништић — па ето ти мени јада." „Но баш си луцкаста," рећи ће јој на то Мицика. „Напиши му нисамце, па му реци, да је оп мало тврђег срца као Србин, па да неће за маленкости па још пред женскима плакати и назеди, да колико си га пре љубила, да га сада толико мрзиш — као мекушца па готов посао." Казуј ми! рече Вема узевши тинту и перо. Даклем пиши рече Мицика: „Штовани господине! Пре неколико часова љубљах Вас свим жаром срца мога; јер мишљах да сте човек, а не кукавица, какав сте се данас показали. Плакати пред женскима од страха што ћете бити мало проиуштени . . . то је кукавички и то је само у стању кукавица, а не човек од карактера учинити. Ја Вас од данас презирем, као највећег кукавицу на овом свету. Немојте ми више на очи излазити. Но ипак да бих Вас бар с нечим утешила то Вам обећавам у име моје и у име мојих иријатељица, да Вас ми нећемо издати, јер нисмо таковог карактера као Ви С поштовањем В