Stražilovo

чз 514 84-

Враг удеси те он запази Анђу, а иаква је била, упалила би и бјешњега. Стаде он нред Анђина врата један пут, стаде два нут на и три пута. Заређа вам он потље — нема броја. Кад год је он с Анђом на вратпх, а ми се ушутимо па иромичемо ли, нромичемо — бијаше то за турскога вакта. Дирамо ми пошље Анђу због Омербега; а тек ће она: „Не будалите! Ја Срнкин.а, а он Турчин — куд ће то једно с другијем?" II. Једно вријеме ходамо ми ка' и ирије норед њене куће, а н>е не има на вратима. Прође десетак дана па тек ево ј'е опет. Питам је ја: шта би? „Боловала сам," вели она. Не вјеруј ја, јер јој се болест ие види, већ распитуј па чујем, шта је. Дошао јој Иле, тај Илија Обреновић, о којему вам причам, иа ће јој набусито, како је увијек говорио: „Махни се Омер-бега." „Што, болан ?" „Па много с н.пме диваниш." „Морам." „Како мораш?" „Ја зпам." „Па кажи и мени." „А што да ти кажем?' „Ако кажеш, не ћеш потље моратн да с н.име диванишеш." „Зар си толико силан?" „Био ја силан пе био, тек не ћеш моратИ, вс]>уј ми!" „А шта ћеш, ако је мени воља с љиме диванисати ?" „Баља да ти је тек још што остало ту ?" и Иле унре нрстом у чело. Анђа се мало трже. „Што да ги ја казујем, да му нијеси прилика, кад ти то и сама знаш? Или си море бити готова иоћи и у харем?" Анђа блиједи и румени. „Не љути се!" мекше ће он. „Знамја, да ти не би вјером нреврнула." „Па ето ми већ више не долази Омер бег," бранн се она.

„Знам" „Али не зиаш, за што ? „Казаћеш ми." „Казаћу ти, тек да не мислиш оно, што си рекао. Он не долази, што ја више не излазим на врата." „Па чуо сам, боловала си." „Нијееам; већ тек да ми не долази Омер бег." „Е?" и он се са свијем разведрио. „Тако ти је." „А што велиш, да си прије морала с Омер-бегом разговарати?" и он се опет мало уозбиљио. Док се оиа ломила, он ће продуљнти: „Комшија сам ти, а и Србин сам, па, па ваља ми, .да ти помогнем. Казуј, де!" „Мучно је то казати." .. Што ? Ти не имаш брата, не имаш мушке главе у родбини -— што да се не повјериш мени? Ја ето — како да ти кажем? Ја бих теби учипио, што бих и сестри, иа, ако ти је драго, и — више," Застиђела се она. „Тако бих ти још могла рећи, ако си ми п-о Богу брат." „А што ие и више?" „Више ми не мореш бити," одговара она, и снушти очи, али тек кад виде, колико му је то криво, те додадпе; „не мореш бар за сада." „Е нека је на твоју!" приетаје он, а јупачи га оно ,за сада'". „Говорим брату?" иита га опа, па, кад он климие главом, настави: „Говорићу без зазора. Мој бабо је много дужан Хауи-Лоју. Навадно се Хаџи ЈЈојо па пам долази у ку1.у. 'Страх ме ухвати и кад се само сетим, како увијек чудпо у ме гледа. Ја га бјежим, колпко мо1у, по бабо ме свагда зивка, кад доће Хаџи Лојо — те: донеси, вели. једну жншку, те дај слатко! А ја шта ћу, слушам — бабо ми је. IIа да ти је тек ви1,ети Хаџи ЈЈоја, кад нам доће. Увијек је обричеп, намазао бркове, намазао об]»ве, а већ косу и онако брије, те му ие мореш ви1,ети бијеле. Само оне боре по матороме лину издају га, да је иретурио мпоге годипе. Једном сам пекла каву на им чујем разгово]). Вабо ми преклин.е Хаџију, да