Stražilovo

чз 515

чека, а оп пе ће већ иели; пли плати, ијш ми дај Апђу па да бришемо! Све сам разумјела. Ја треба да платим бабов дуг. I Гроклињала сам удес, што ме 'ваку створи. Једнога дапа — мало прије отишао Хаџија — случајпо паи^е Омер бег на стаде. Видео ме брижну и невеселу иа ме питао: што ми је? Овамо онамо па му се ја изјадам." „А што нијеси којему од нас?" пресјече Илија. „Зар да учините што тга да допаднете биједе?" „Па поможе ли ти?" „Долазио је још и све ме тјешио: он ће одвратити Хаџнју. И збиља. Хаџија је ређе долазио. Кад ал' једнога дапа рече ми Омер бег: стио сам илатити Хаџији дуг, али оп не ће паре већ хоће тебе; рече ми: убиће ме, ако ти уздолазим." „Зна Хаџија зечје срце у Омер-бега — кукавица је то? ;

„Бараш се," брани га Апђа. „Стио је још долазити, али ја му не дадох." „Т—и!" отеже Илија. „Дакле си се за његову главу ноилашила те га одвратила?" Њој појури сва крв у лице. „Па ако сам, шта онда? Зар да због мене човјек страда?" „11 е велим то, већ да ту не има што Друго?" „Штб може друго бити? Није иишта друго, душе ми! Хаџи Лојо је напас' не знаш ти њега. Учиниће, што пријети па ће ми нући брука но Сарајеву." „Тек махни се Омер-бега, опет ти кажем. А за Хаџију пе бери бригу! С њиме ћу се већ ја разрачунати." ,,Ти?' - ' ,,Ја, а ко ће? Зар ти писам Вогом брат? Бели ти не ће Хаџија прага прекрочнти." !ловол,по ће Илија.

(Наетавиће се). Мита Шивноиић.

ИГУМАНОБА СЕН.

(Свршетак).

•та и трећа ноћ. И ако сам мало био узнемирен. инак те ноћи нисам био тако страшл.ив као нрошасте. Чак сам био и увереп, да је све оио било само иривиђење, које ми се причин.ава, на за то и докоиах, да о томе пе мислим више. Легао сам као и обичпо. Мачка сам отерао на гредицу, да ме ие плаши, а свећу и жИжак оставих, нека оба горе те да се бол.е види. До сада је увек само жижак горукао иа је у несталиој светлости лелујао но зидовима тамне сенке, од којих ми се којешта стварало. Размишљајући о којечему лешкарио сам п пушио своју цигару. Али саи никако на очи. На зиду куцну по ноћи. „11о ноћи !" помнслих и нехотице подигох главу мачку и у мало не дрекнух из гласа. Мачак усијао очима у мене и искезио беле као спег зубе, на као да шклоца на мепе. Оштри зуби сјактили су из таванске таме и изгледаше Ми, као да сатаванице извирује мр-

твачка лобања и шклоца па меие. Воденично коло закрча, застења, као да се под њим иешто ломи, над главом ми иешто зашушта, петао кукурекиу и преда мпом се залелуја игуманова сен. Сад му руке пе беху нруЈкене панред, већ опуштене. Са ужасом сам гледао у ово измучеио и бледо лице а неки мемљив задах, иун хладноће и влажне научипе, бије из њега. Он стуни нреко прага п пође мени. Ко си? викнух уплашено. Он Кути и гледајући ме залеђеиим иогледом нриступа лагано. — Шта тражиш од мене? Сенка онружи руку и ја осетих, како ме од темена па до ногу нроби лед. То је била његова рука на моме темену. На глави ми се пакосгреши свака влат и ја осећах леио, како мн коса ниче. „ПГто не одаш?" чух као из дубине иекакав глас. Не могах се ни маћи. ,,Сутра, сутра!" ироговорн на ново