Stražilovo

-43 Г купамо. Купалш смо се увек под Кајабурмом. Још није ни свапуло честито а нас неторица стигосмо нод брег. — Хајде да нрођемо норед гроба Иванова! рече један. Тек се први освитак заталасао тамо далеко са бачких равпица, позлаћујући модро Дуиаво. На Кајабурми је још било у долинама доста мрачно. За иеколико мипута успесмо се уз доста стрму косу, на врху које у малој удољици лежи и онај гроб. Први, који се успужа, стаде, окрете се к нама и махнувши руком даде нам знак, да будемо мирни. Похитасмо да видимо. шта је тамо. Ои нам ноказа руком на гроб.

7 ЕЗПоред самога гроба на разастртој струци седи некаква људска прнлика подвијеиих погу и оборене главе. Према зрацима освитања нознадох дуге и седе брке Иванова оца. Он је седео украј гроба и мирно пушио из своје лулице. Тихо смо прошли нокрај њега, а ја сам чак и капу скинуо, али он и не гледаше на нас. На по године доцније видех га први пут код Делијске чесме онако, како вам иСнричах; али већ тада беше слеп. Тај бедни старац, што је хтео да убије несретнога сина и који га је јавно проклињао, кригаом је иоћу одлазио сину иа гроб, тамо плакао и спавао, све докле није и своје очи исплакао. Јадни отац! Драгутин Ј. Илијк.

РОМАН И, А. 110 ФРАНЦУСКОЈ ПРЕРАДИ ЕВЖЕНА I ДРУГИ XVI. 1г1бадва нисма метне у џеи, унути сс тихо % и замишљено к Татјани Марковној и ссдне 5 норед ње. [ Татјана јеирво расејано ногледа но опа:швши, да има пешто, погледа је још једном пажљиво и забринуто. — Шта се догодило, Вјера? Изгледаш ми нсшто растројена, запита је она. — Нисам растројена, нсго уморна. Примила сам иисмо оданде. — Одакле? запита Татјана пребледевши. — ТГрво већ ноодавно; нисам га све до данас отворила, а друго сам иримида данас. Ево ти их обадва, нрочитај, бабушка. Она метну оба писма на сто. — 8а што да их читам, Вјера? рече Татјана Марковна једва се савлађујући и намерно не гледајући на писма. Вјера је ћутала. Татјана опази, да сс још више ражалостила. — Желиш ли ти и је ли ти потребно, да ја дознам, шта пише у п.има? запита је она. — Јесте, бабушка, прочитај само. Бабушка натакне наочари и почне читати.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. Гончарова оти нрквЕО Миливој Мансимовић. ДЕО.

— Пе могу ништа да разаберем, душице моја. Боље ми у кратко реци у чему је ствар. — Пе могу вам причати, немам снаге за то. Волијем вам их нрочитати. Шапатом и прелазећи муком неке речи и изразе прочита она писма и смотавши обадва оиет их стрпа у џеп. Татјана Марковна се исправила на столици и по том се оиет погурила, угушујући у себи душевно страдање, на послетку озбиљно ногледа Вјеру. — Шта мислиш ти, Вјера? занита је слабим гласом. -- Ти питаш, шта ја мислим, бабушка! рече јој Вјера гласом пуним прекора. То исто што и ти! — То знам. Али он предлаже . .. да те узме, хоће да остане овде. Може бити, ако хоће да постане човек . . . као што су и сви други . . ., ако те љуби, говорила је ТатјанаМарковна заиињу ћи, ако мислиш, да можеш бити ерсћна с њим... — Он назива брак комедијом, и заједно е тим ми нредлаже, да ме узме! Он мисли да мсни једиио то још трсба, иа да будем срећна. . . Бабушка, ти бар знаш, шта је са мном, па што ме ииташ?