Stražilovo

-43 518 &>-

— Ти си дошда, да ме ииташ, на што да се одлучиш... Бабушка је говорила бојажљиво и оклевајући, јер још јој не беше јасно, аа што јој је Вјера прочитала писма. Билаје раздражеиа Марковом дрскошћу и стрепила је ради Вјере, бојећи се опасног повратка страсти, али је сакривала своју раздраженост и немир. — Ја нисам ради тога дошла до тебе, бабушка, рече јој Вјера. Зар ти не ннаш, да је одавно све решено и рашчишћено. Ја пе 1^у ппшта; једва се. држим на ногама и ако но гдекад слободно одахнем и обасја ме нада на жи вот, то могу само под једним условом, да ншНта не знам, иишта пе чујем, да све на увек заборавнм! А он ме ето опет опомшве! Зове ме тамо, обриче ми срећу, хоће да се вепчм ! . . . Боже мој !. . . Оиа очајио слеже раменима. ТаТјани Марковпој све дакше бивашс насрцу. — Бабуптка! заврши I>јера, скупивши своју носледњу енагу. .1а не желим ништа! Разуми ме добро: све да се оп каквим чудом преродио и постао сад онаким, каквог сам га ја пре желела, да ночне веровати у оно, у што ја верујем, да ме је заволео оиако, како сам ја њега... хтелн д.убнти, ја сс ни онда не ои>. одазвада н.егову позиву. Она ућута а бабушка је нритајнна.јући и дисање слушала речи евоје унуке, као невање рајске птице. — Ја не бих била с њим срсћна, нс бих никад могла заборавити иа иређашњег чог.ека и новеровати новом. Ја сам и сувише нретрпела, шанутала је она сиуштајући свој образ па бабушкину руку, али ти си ме разумела и избавила, — ти си моја мајка!. .. За што сумња.ш и иетгатујеш ме? Која страет би била кпдра да се одржи ноеле оваких страдања? Зар је могуће још једном иасти у исту оваку погрешку? , . . У мом срцу нема више ничега, пуетош и студеп, и да није тебе, очајање... Вјери ударише сузе на очи. Опа прнтисну главу уз бабушкино раме. — 1Ге спомињи више. тога и пе узнемируј себе узалуд! рече Татјана и сама се једва бранећи од суза и отирућијој сузе руком, ти анаш, да смо предузеле, да никад више о том не говоримо. — Ја ти пе бих ни говорила, да не беиге ових нисама. Мени је нотребан мир и тпшина...

Бабушка, одведи ме одавде, сакри ме, ако не желиш, да умрем. Сузе јој још сплннје. потекоше.Бабушка устаде, поеади Вјеру иа своје место, и оида се достојаиствено иснрави. А, ако јс тако, рече она дрхтавим гла сом љутито, ако се ус.уди, да те још узнеМирује и мучи, онда ће са миом имати да рачуиа због тих твојих суза. Твоја бабушка ]>е тебе бранити и заклонити; умнри се само, дете моје, ти ис ћеш ништа више о њему чутн... Шта си наумила чинити? занита је задовољено Вјера, која је нагдо устала и приближнла се к њој. У којс доба ће сутра доћи у павил.оИ? Чппп мн ее у пет? запита оиа кратко. Вјера је још непрестано гдедтпе зачуђсно. — Иабушка! ти ме нисн разумела, рече јој кратко и ухвати је за руке, умири се, ја писам дошла да се жалим па њега. Никад немој заборавити, да сам ја једина за све крива. Он ие зна, да ја нисам више она, која сам била, па ми за то и нише. Н>сга само треба обавестити, како сам ја болесна и клонуда, а ти сс, као што ми сс чини, спремаш на борбу! Ја то не желим. Хтела сам, да му то наиишем, ади нисам мог.та; а да се саетаием с тг.им,. за то немам енаге, све ка.д бих и хтела. Татјана Марковиа се нримири и замисли. — Хтела сам да се обратим на Ивана Ивановића, настави Вј.ера, али ти и сама знаш; како мс он љуби, и какве је наде имао. Па еад ставити га у бдизину човека, који јс еве то уништио, никако не иде. — Не ттде! потврди и Татјапа Марковиа, окрећући главом. За тито њега узнемиривати? Бог зна, пгга би се између н>их развргдв.. Ади има човек, који ти је још блнжи, квји зпа све и љуби те, као сестру; Ворис. 1 !јеЈ )а је ћутала. — Да, кад би ме д.убио само као еестру! помиели Вјера; али пе хтедс издати страст Рајскога према њој; то беше његова тајна. — Ако хоћеш, ја ћу гОворити с њим. 11емој ти, бабушка, ја ћу му сама рећи, одговори јој Вјера бојећи се, да умеша у ту ствар Бориса, .1а ћу иомоћу Вориеа одговорити на ова писма, растумачићу му, у каквом сам иодожају н одузећу му сваку наду на састанак са мном. А за сад ми само треба, да му ее даде зпак, да пе долази у павиљон и да не чека узалуд.