Stražilovo

-и 519 Е>

— ■ То ја примам на себе! рсче одлучно Татјана Марковна. Али ти тск нс ћсш ићи сама и састати се с н.им? рсче Вјера ногледавши јој иснитујући у очи. Сети ее, да сс ја на њега нстужим н да му не жслим никаква ала... Не желнм му ни ја! рече бабушка гледајући у страиу. Умири се, ја ћу само учинити кораке, да те он више не чека у навиљоиу. — Опрости ми, бабушка, и за ово ново огорчење, којс сам тп проуароковала. Татјана Марковна уадахне и нол.уби сво, ЈУ унукуДругога дана, око по дне, зачује Пјера топот коњских коиита пред каиијом. Погледа кроа проаор и очп јој еинуше аадовољством, кад угледа Тушина, који је дојахао на свом вранцу. Она по1)с доле и сусретне га на вратима. Обоје се насмешпше једно на друго — Ја сам вас опазила од горе, на сам вам пошла у сусрст. Како сте? Јесте ли адрави? запита га, погледавши га мало боље. Нрилично... одк)вори јој он, окрећући лицс на другу страну, да не би опазила иромсну на и.ему. А ви? — Била сам болесна, али сам се опоравила. Где је бабушка? обрати се Ваеилвси, која јој одговори, да јсгбспођа после чаја некуд отишла и повела са собом Савелија. Вјера иозове Тушина 1ч»Ј)с у своју собу. Седну једно поред другог на диван н ћутаху, ногледајући се час по крадом. — Блед је и ослабио је, мислила је у себи Вјера. Тешко му је сносити обмахнуто падање. На њему су се доиста опажали знаци претрнљеног душевног страдања и муке. али њега је далеко више мучило стање и иоложај Вјерин, пего његов сонствени бол због увређених осећаја и обмахнуте наде, који га је до душс из почетка силно иотресао, али коме је он, унотребив сву снагу свога организма и душе, после неколико дана одолео. Оп је веровао у неиогрешимосг Вјерину и та вера, која јс иодржавала његову чисту и дубоко моралну страст ирема њој, и уз то њена бајна леиота и поверен.е у њен ум н чистоту срца заглушинали су у њему егојизам Физичне страсти и очували су II«; само њега од очајања нсго и његову л.убав нрема Вјери са свим онаку, каква је и нре катастроФе била. Одмах у оном часу, кад му је све исповедила, био јс свестаи и веровао је,

да она није крнва, него несрећна, што јој је одмах и рекао. Тако је мислио и сад. За крив ца, и још вишс, аа јадног слснца је сматрао јсдиног Марка. Само по кадкадби му, чието кријући ее од н.ега, лрадом, кроа страдање и неизмерну жалост, сипуо зрачак надежде и ако не баш на остварен.с својих негдашњих снова, да буде за навек његова, оно бар и на ту ерећу, да не мора изгубити Нјеру аа навек иа вида, да стече њезино пријател.ство и да у далекој будућности, кад било, умножи њезину још увек живу симпатију према свом нријатељу. Ту је био крај његовим еновима, пије смео да иде дал.е, и то аа то, пгго је ту наотајало нитање, како се сврпшло између н.е н Марка. Њега су у овај мах мучиле исте сумн.е, које и Татјану Марковну, кад јој је Вјера показала писма. Н>сму је изЈмедало невероватио, да ће Марк оетати чврсто и неноколебимо уз својс назоре и задовољити се својом победом у ионору. — Није ваљада луд и Корав? размишљао је оп. Ваљада има на н.ему нешто, у што ее могла ааљубити!... Он ће доћи к себи, вратиће се, и она ће бити срећна< — Дај Боже, молио ее заВјсрину срећу, у исто доба бледећи и оиадајућн нри помисли, да је његова будућност за навек уништена, унронашћена. Он је скоро удвојио свој физичии рад, само да савлада своје душевне болове; по кад кад би узјахао на 1соња па јурио шумом по двадесет пута с једног краја на други, али њсгова туга је, ио речима пссниковим, засела у седло њему за леђа, питајући га неирестано, г.ако јс с оне стране Волге. Колико ли ее нута нриближио обали и гледао на другу страну! Колико пута га је обуаела жеља да скочи у скелу, која се отискиваше од обале, али увек би му нале на памет њене речи: „Причскајте!" и онда би се тужно опет повратио. Али данас га она сама позиваше к себи! Оиа га је звала, иа ииак се нијс усудио да нојури тамо, него је тихо сишао с коња, чекајући да дођу слуге и прихвате га, а за тим, дошавши у п.ену собу бојажл.иво и крадом ју је погледао, не зиајући, за што га је иозвала и чему има да се нада. II з иочетка је било обема незгодно. Њој за то, што му је њена тајна била позната; па ма да јој јс и пријатељ, оиет је за то он био туђнп. II она стидљиво оборн главу, избегавајући,