Stražilovo

чз 711 Е>~

— < )д куда тн тацо тужис мпсли падају на иамст?... Ииии и Лини јс исК истина око тридссст година (ту ундахиу дворски саветник) али тсби јс, мунол.чс мој, мазо моја, истом.. . Мипа ис даде да доврпш. Расилака сс гла сно, на (;е баци оцу око врата.. . Дворски саветник пригрли к ссби бедно девојче, а ири том му сс чудие мисли врзле ио глави... — На игга би ти да радиш, да имаш иослс какове користи? запита за часак. — Хоку вишс да учим, тата! одговориодлучно петиаестогодишње девојче. Дуг«1 је гледао дворски саветник у своју кКерку, иа се при том добродушно иасмејс, као да знађашс, гата се крије иза те иаукс. После јој заглади косу с бела чела, пољубију и рече: — Добро, детс моје, иаука јога ииком није шкодила. Размислићу се о том... Изабраћу што год пз својс књижнице, а ч.ега ие буде, то ]>у докупитп. ГоворпКсмо о том доцније — а сад мс махни, да довргаим извсгатај. IIо пре иего гато се Мина од оца удаљила, зачује дворски еаветник, у дал.им собама, глае саветников. Ако му и не бегае навада да пиче кад разговара, ииак јс у овај мах глаено довикнуо прпја.тел.у: Нсп' КаМ) ! ХоЈјс ли до1]И Хермаи ку1ш о свсцима? А, очекујемо га ија и Перта као на пглама! одговори саветннк из тре1и; собс. Мина скочи као ноилагаеиа срна и утече у своју собу... XXIV. <>д тога даиа, свс до светаца, Мина се само кљигама занимала. Читала је много, читала по нагону п белстристнчна и озбиљнија дела, ирепле1|у1)И то иајмилијом јој појезијом. Читала јс лакомо, прво, што је за то налазила добра темеља у својој богатој дугаи, друго, гато јој то бсгас једини иут, којим је могла ближс доЈш своме л.убл.епом Хсрману! Те су књигс махом сиадале у нсмачку и француску књижсвност. Нољска јој књига врло ретко долажашс до руку. Нрво и прво, у очниој библијотеци пе беше ни једне, ии за лек, а иосле чула је, да је због пољских књгаа неколико ђака бачено у тамницу. Кад и када јс само код евоје нријател.пце, кћери главнога „Уег1еуег"а, који је снабдевао духаном цео округ, а с оцсм Хс[>мановпм, као срескнм иачслпиком стражс иад ре-

галијама, био у велику иријатељетву, наилазила на нол.ску књигу и уноснла ју као кријумчареку робу нод кров дворскога саветника. То пријатсл.ство с госнођицом Уег1ек«г-овом пе бегас без пскога, иевииога рачупа. Налазила је опа оиде чсето оца и мајку Хермапову. Са ветник јс волео укусну вечеру, а УсИс^г, иосећи иолјСко нрезиме, држао се, да сс одужи свом имену, традицијоналног пољског гоетољубља и иитао саветника иајбољим је.шма, а можда нн његов.рачун нс бсгас у том бага нлатоничан!... Мипа није марила за гаљуке и препелнце, па ни окоцимско пнво није ју замамљивало, јер то бсгае оно исто ииво, којим је УеМедсг, евојим рукама, пунио боце и еваке нсдеље пупу когаару ншљао дворском саветпику! Али за то јс лакомо хватала еваку реч, којом би саветник, између јела и нива, сиоменуо Хермана! Очи јој онда еину бепгалском ватром, а румена уста растијаху под скривеним иламсном!... Тада је једини сироводиик набујалога чуства била Антонија УеНе^сг ова, вечито туробно девојче. 11 тако елободно и тихо протецаху дани, недељс н месеци. Мина је читала књиге, иеписивала нм садржај, учила несме на изуст, а у сутон седала за гласовир и нежним, сетним гласом иевала ону опроштајну неему, која јоЈ је ианела толико срсћс, енова и ушигаљепих мука!... А Херман? Херман је често пиеао родитељима, али у тим пнемима не беше ништа особито. Најванреднијс бсгае то, да никада није заборављао додати поклон целој нородици дворскога савстиика, а у њој је иоименце иетицао увек Мину. Кад и кад јс питао у тим писмима, у шали, да ли Мина јога увек пева онако лено ону опрогатајну песму, коју није могао заборавити ни иа нродукцији славне певачице Иејеве! Кад је еаветник то Мини споменуо, оеећала се пајсре1н1ијом женском на свету. Пољубила је доброглаеиика у руку и називала га: татом! Ва тим ее, с влажним очима, окретала као у игри, а то еу Липа и Нипа врло злобно протумачиле! Држаху, да јс та махнита игра трсбала да са крије п.ене еузс!... Ипаче из пиеама Хермаио внх није могла пигата друго да дозиа Можс бити, да јој саветник иије сномин.ао о сваком писму, а можс бити и то, да у њима није нигата више ни било... 111то јсет, јест, неколико је дугачких ниеама Херманових морао г. саветник да уништп, јер су збиља била чудновата садржаја.. . П1та је у