Stražilovo

87

Ја му рекох, да јој то пс бих смела рећи пи за живу главу. — Кажите мојој матери, рече Никола, да |,у јој сутра у јутро послати ово писмо, које још није довршено, и да је молим, да га нрочита. Данас је веома раздражена; не трсба је још всћма раздражавати. — Како је матери? запита Иван брпжно. Ја им нриповсдих, шта се догодило. Мван ме јс, стојећи код прозора, слушао; чсло је наслонио на стакло и плакао. — Сутра ћу доћи, да видим матер, рече ми, и не гледајући у мене. Вратих се госнођи Тургењевљевој; рекохјој, да ће сутра добити писмо, и саопштих јој Николину молбу. Са страхом сам ишчскивала ново испитвање; али ме опа одмах отиусти. Сутра у јутру донесошс Николино писмо. Сви смо знали његов садржај. Он јој је иисао, да са својим братом одлази на добро њихова оца; уверавао је матер о својој синовљој л,убави и молио ју је, да му онрости, што јсради своје нородице морао то да учини. ' Мало касније дође и Иван Сергијевић. Син госпође Тургењевљеве пије смсо ући у њепу собу, док сс не пријави. Закуцах на врата, да јој рекнем, да Иван жели да је види. — Улази! рече ми. — Мати! Иван је овде. Може ли ући? У место одговора госнођа Тургењсвљева приђе к столу, узе слику свога сина, и лупи је о патос. Стакло се разби на хиљаду комада а слика одлети на дувар. Кад собарица хтеде, да јс подигне, госпођа јој викну: — Остави ! Нска је на земљи. И тако је слика Ивана Тургењева лежала на патосу од јула до сентембра. Кад је Иван сутра дан опет дошао, да нокуша да се с матером измири, она га не хтеде примити те он мораде отићи а није ни видсо своје матере. Иснратих брата до стененица, где сс опрости са миом. - Нисам могао друкчије! Шта да радим? прогунђа, праштајући се са мном.

Тада је последњи пут споменуо призор, који се неки дан догодио. Одмах после одласка Иванова зовне мс мати. — Иди што брже онамо! повика ми. Знала сам, да треба да идем Николи; али не нађох пикога. Браћа су отиутовала била у Тургењево. И сад још осећам онај страх, који ме је спопао, кад сам се новратила н јавила матери. да сам кућу нашла иразну. — Шта-а? Отишли? Опа не хтеде веровати; морадох јој ионовити, да су отишли. Сад пастаде тако ужасан призор, да га иисам у стању описати. Госпођа Тургењевљева дође ван себе. Смејала сс, плакала је, говорилаје неразумљиве речи и љубила мепе. •— Сад ми само још ти остајеш! Била сам у соби сама с матером. Спопадс ме ужасан страх. Стадох викати: — Госпођо Кредерова! Госпођо Кредерова! Ова дотрча. Мати се мало смири, како је њу оназила. Баци на мене гневап поглед иа загушљивим гласом рсчс госпођи Кредсровој : — Одлазите! Опст остадосмо саме. — Како се усуђујеш туђине звати, кад тн је мати дошла скоро до лудила ? повика ми љутито. Али онај жестоки нризор иије се обновио. Ја сам стајала нред њом; руке ми дрхтаху, колена клецаху. Бојах се да ие наднем. На један знак дадох матери чашу воде. Чаша јој исиаде из руке а вода се просу но њезиној хаљини. Она зазвони. — Обриига, рече својој собарици. Носле заиита, коликоје сати. Беше два сата послс по дне. Даде зовнути своју нратилицу, госнођу Медведевљеву. — Саша! рече јој. Снреми све за наш одлазак. Ићи ћемо на село, у Спаскоје. Носле тих речи заћута све у кући, и иије со неколико дана прекидало то ћутање, осим што јс госпођа Тургењевљева издавала своје кратке иалогс. Ми смо се само знацима разговарали. е се)