Stražilovo

-кз 88 е>Ш Ш штжА ИСАК ЊУТН (1§аас Ке^^оп) (Наставак)

20. Нијс нам могуће навести све, што је Њутн створио у динамици, но ипак ћемо још нешто напоменути. Код судара је дошао Њутн до закона, да релативне брзине пре и иосле судара стоје у неком сталпом одношају. Њутн се бавио много и одређивањем тежишта у телу и кретањем тога тежишта. Закон, до којега је ту дошао, мање више навели смо код другог горњег закона, међутим јеовај закон нознат нод имеиом „закон о одржању тежишта" и гласи: „утсцај унутрашњих снага пе мења кретање или мировање тежижта у телу". Ма да је тек Гаус увео практично ансолутне мере у магнетизму, а доцније В. Вебер у електризму, инак је још Њутп ноказао пут овакоме мерењу. Мерење ово састоји се у томе, да се даду јединице маси, снази, раду, и т. д., са свим независно од привлачне снаге земљине. 21. Њутн има заслуге и за таласно кретање, јер је тумачио таласе у воде; исто тако има заслуге и за акустику. Пре Њутна се мало знало, како постаје и како се шири звук, тек је Њутну остало да у е.воме бесмртноме делу „РћПоворМае паШгаИк ргшарга таШетаИса" наведс јасно и тачно, шта су звучни таласи и како се шире. Он велп: „Звук постаје трептањем еластичних тела; осциловањем тела згушњава се и разређује окони ваздух, тнме се таласно кретање шири п до нашега уха, ту доспе до нервног апарата па изазове осећање звука. У другој књизи своје „РћПозорМае паШгаИ« ргшсјрја" развио је Њутн израз један за брзину звука у ваздуху, но тај математичан израз није одговарао брзини, коју су нашли експериментом: он је давао брзину тек пет шестина од опажене. Њутн је хтео, да нађеузрока овој разлици, али је тек Лапласу пошло за руком, да га нађе. Њутн није узео на ум топлоту, која у ваздуху постаје згушњавањем ваздуха и која му мен.а еластичпост: сластичпост расте а тиме и брзина звуку. Међу тим теоретичним извађањем долази до иЗраза, из кога се видн, да брзнпа звука за-

виеи само од еластичности медијума, кроз који иролази звук и од апсолутне густоће у тела, кроз које пде звук, али не зависи од висине у звука, од јачине му и од боје; простије речено значи то, да звуци разне висине и јачине шире се у истом медијуму свагда истом брзином па долазили они ма од каквог покретача звука. 22. Велики Физичар је иоставио ирви и неке законе за расхлађивање тела, који се мање више нису могли одржати, особито се није експсриментом доказао закоп, да тело губи у тонлоти пропорцијонално са разликом у темиератури. 23. Прелазимо на трећу књигу Њутнових „ргтсПрЈа" и извадићемо из ње тек само јсдан део, који говори о гравитацији. Њутн је баш законом о гравитацији стекаобесамртност широм целога света, целе васелене. Дапас се призиаје, да је закон о гравитацији подигао Њутна на ону висину, до које се нико пре њега понео није Закон о гравитацији начинио је Њутна оснивачем Физичне астрономије а то ће рећи онога дела астрономије, који проучава снаге и њихов утецај међу небесним телима као и кретања им. Прича о томе, како је Иуутна побудило па размишљање о теми и гравитацији то, што је јабука са дрвета нала, може бити и истинита но ипак нс може јој се прииисивати бог зна каква вредност, ма да су од дрвета доцније начинили и столицу, коју и данас иоказују у Вулсторпу. Тек кад је Кеплер извео праве законе о кретању планета, астрономи се озбиљно почеше бавити питањем, шта изазива кретање; каква јс то снага. Већ прс Њутна покушаваху паучници, да пронађу снаге, које утечу иа планетно кретање. То је чинио и сам Кеплер али дииамички протумачити кретање код планета није могло бити све дотле, док сс пису поставили и нашли основни закоии у динамици. Прави оспивач механике ,јс Г. Галилеји, који је нашао законе слободнога иадања, законе за кретање шеталицс, законе у хицу, и иоставио закон о ииерцији, те се текпосле 11,0141 могло управо мислити на тумачење кретања код плапета и на тражење узрока томе кретању.