Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

192 | ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

Влада бечка, иако је давала и својим савезницима и кабинетима у Петрограду, Лондону и у Паризу, уверавања да неће озбиљно ратовати, нити од. Србије што анектирати, наставила је да и формално: прогласи рат Србији. У понедељак увече (27. јула) доведени су у Ишл да изложе ствар цару барон Гизл и војни изасланик мајор Гелинек. И последњи аустро-угарски посланик, и последњи војни изасланик у Београду, описивали су положај за АустроУгарску најлепше, а стање у Србији најгоре. И цару и његовој околини они су пред проглас рата Србији говорили:

— Србија је исцрпена потпуно последњим ратовима, ратна опрема и наоружање су бедни. Једва ће моћи да се стави на ратну ногу 100.000 људи. Са шест аустро-угарских корпуса, за четири недеље, ми ћемо Србију уништити и целу окупирати... Ултиматум је оборио дух и код најхрабријих, али, из националних обзира, Срби играју све на једну карту. Толико су залуђени родољубљем да воле и пропасти него се покорити вољи Беча...

Бечка штампа је добила већ наредбу да у истом тону коментарише одговор српске владе и припрема објаву рата Србији.

На дан 27. јула поднео је гроф Берхтолд Фрањи Јосифу предлог за објаву рата, која је требала да буде путем телеграфа саопштена српској влади. Свој писмени реферат гроф Берхтолд је образложио тако, да је српски одговор „по садјжини готово потпуно без вредности, иако је по форми предусретљив, те ће, може бити, силе Тројнога Споразума покушати још једном да се сукоб. отклони, ако се објавом рата не створи чиста ситуација.“ Овом образложењу је додано још и ово: „По једном саопштењу ТУ корпусне команде, српске трупе су код Ковина почеле пуцати на аустриске трупе, и на тај начин непријатељства већ су отворена .“